Nerazumevanje sveta

Nerazumevanje sveta u kojem živimo veliki je problem današnjice. To znači raditi nešto što nas ne dovodi do željenog cilja, a i dalje misliti da će nas dovesti. ono dovodi do dve tipične barijere u komunikaciji odraslih sa decom.

Prva je argumentum ad hominem, logička greška po kojoj neko, umesto da se bavi samom temom rasprave, napada vas ili drugu osobu u kontekstu koji nema veze sa izrečenim. To je jedna od brojnih lingvističkih tvorevina koje ograničavaju čovekov um,  netačna, ali ima uticaja na zainteresovane. Naime, ona stavlja jedan mali okvir oko informacije, a okviri utiču na opažanje.

Double binding se događa kada osoba od autoriteta predstavlja dve različite, podjednako neugodne opcije nesvesnoj žrtvi. Radi se o iluziji, ali žrtva to ne shvata. Prihvatiti to kao stvarno dovodi do katastrofalnih rezultata.

Biti razuman znači imati korisno razumevanje sveta. Potrebno je zdravo protumačiti informaciju, biti dobar posmatrač, raspolagati smislenom logikom kojom razmišljamo o dobijenim informacijama i imati navigacioni sistem koji nas vodi između zamišljenog i stvarnog.

Biti razuman danas treba smatrati uslovom da se neko smatra odraslom osobom i da se može kao odrasla osoba obratiti detetu.

Vi ste to u Dečjem parlamentu odlučili da se ne sme farbati kosa, stavljati piercing, lakirati nokte, nositi odeća pripijena uz telo...

Jedna od najproblematičnijih kampanja smišljenih u ime podrške participaciji deteta (gde nego u školi?) jeste Dečji parlament. Nismo još videli direktora i nastavno osoblje kako preskaču lastiš ili razmenjuju sličice. Ali smo videli decu koja sede u parlamentu!

Postojanje Dečjeg parlamenta znači da ne postoji kritički pristup ustanovama iz sveta odraslih i da se strukture podanički obožavaju. U njih se veruje. Učešće deteta u parlamentu je mimikrija i vrhunac njegovog nesamopoštovanja, nešto u čemu ih odrasli zdušno podržavaju.

Deca se u Dečjem parlamentu ne pitaju da li je škola institucija vredna poštovanja i da li deca treba da se uključuju u organizacije rukovođene strahom i anksioznošću koji su za njih, na sreću, nerazumljive pojave. Čak i najskromniji ciljevi, poput malih koraka u unapređenju položaja deteta u školi, ne pojavljuju se na platformi namera Dečjeg parlamenta.

Odrasli koji stoje u kuloarima ove skupštine manipulišu, pojačavaju i promovišu najgore aspekte svog sveta. Deca koja to sa interesovanjem prihvataju ipak su izuzetak.

Velike priče odraslih

Zapadna civilizacija novijeg doba uspela je da dekonstruiše i raskrinka mnoge svoje samonametnute velike priče. Svet odraslih je jedna od Priča kojoj dekonstrukcija tek predstoji. Neumitni zakoni po kojima taj svet funkcioniše još uvek čekaju na svoje alternative.

Prva i najznačajnija alternativa morala bi da bude život bez vaspitanja. Dete kao homo educandus – biće kome je vaspitanje potreba – samo je jedna od hipoteza, masivni potporni stub na kojem počiva svet odraslih. Postmoderno iskustvo pokazuje nam da je i ova hipoteza sasvim neproverena. Šta je sve potrebno da odrasli učine da bi jedno dete, rođeno sa kompletnim fizičkim i duševnim potencijalom, ono koje raste sazreva i uči po sasvim prirodnim zakonima rasta sazrevanja i učenja, moglo da stekne i održi svoje ljudsko dostojanstvo?

Druga alternativa je prosta vera u život. Ona nijednom detetu ne manjka, ali istovremeno predstavlja ispit na kome padaju mnogi odrasli, naročito oni koji razmišljaju o svojoj deci.

Ima još mnogo alternativa, a njihova kruna je nova priča o odgovornosti.

O njoj se ne može pisati a da se ne piše mnogo.

Prisustvo dece na nekim punktovima sveta odraslih, kada bi bilo dopušteno, značajno bi pomoglo da svako od ovih rešenja otpočne da postoji.

Stid (od) deteta

Stid deteta nije stid kojim se dete stidi: to je stid kojim se roditelji stide njega, svog deteta. Stid od deteta nije stid koji dolazi od deteta: to je stid kojim se roditelji stide od svega što im njihovo dete može prirediti.

Čisti, iskonski Stid Deteta je kategorija koja gotovo da ne postoji, koja se vaspitanjem suzbija, nešto što odrasli previđaju i čemu se podsmevaju, čemu ni u logici jezika nije obezbeđeno nedvosmisleno značenje. U isto vreme, stid dece, stid od dece je ono što se u svetu odraslih toleriše, pozdravlja i itekako dobro razume.

Ovo podmuklo oružje odraslih zapravo je još jedan od providnih sistema na kojima se gradi prisilno odrastanje. On je osnova za ucenjivanje dece, atmosfera i priča koja stavlja od znak pitanja sve što je detetu potrebno.

Stid je teatar za koji je potrebna publika. Strine i tetke, paroh, pozornik, oronula predsednica kućnog saveta, i svi lokalni ogovarači postaju instanca pred kojom roditelji odmeravaju svoj roditeljski ugled. Obavezan završni čin drame jeste ono patetično barokno samopreispitivanje majke i oca, mame i tate, gde su pogrešili, šta su prevideli, zbog čega im je dete ovakvo kakvo jeste, čin namešten tako da ga i dete gleda, tako da predstava bude za njega posebno bolna.

Ko bi, naprotiv, pokazao da se ponosi svojim detetom i da ga bezuslovno voli, izazvao bi jaku zabrinutost okoline i značajno doveo u pitanje vlastitu roditeljsku reputaciju.

Nasilje nad decom

Pored nasilja zasnovanog na rodu, društvenim ulogama i rasi, postoji i nasilje zasnovano na uzrastu. Među mnogim predrasudama zapadne civilizacije posebno su snažni stereotipi koje možemo nazvati uzrasnim. Samo, njih još uvek niko nije uvideo niti ih je ko tako nazvao.

Ima neke mutne povezanosti između odraslog doba i nasilja zasnovanog na zrelosti. Zreli ljudi maltretiraju i vrše pritisak nad nezrelom decom, nastojeći da ih što pre učine zrelom, kao što su to i oni sami.

Niko u ime odraslih ne preuzima odgovornost za to. Naš svet je definisao dečja prava, ali nije stvorio ništa što bi se moglo imenovati kao ’’dečje pitanje’’ ili ’’pitanje deteta’’. Izvršio je sve potrebne analize, ali još uvek nije postavio nikakav fokus na dete.

Nema nijedne civilizacijski prepoznate i priznate ljudske aktivnosti u kojoj bi mogla da se ustanovi ravnopravnost prema uzrastu. Ne zna se ni za jednu ozbiljnu perspektivu u kojoj bi čoveku male veličine, još nesazrelom i nedoraslom, bile garantovane jednake mogućnosti.

Počinje škola!

Školstvo je mit sa rogobatnom koreografijom, prepun čudnovatih logičkih nedorečenosti. To je atomska sila utvrđena na grčevitom neodstupanju odraslih. To je svakodnevni dugogodišnji reality show, nasilno nametnut i samonametnut kao život dece.

Uraaaa! Počinje škola! Ovo su reči koje ćemo pročitati na mnogim bilboardima, ali ih nikada nećemo čuti iz usta živog deteta.

Dete koje bi odlučilo da se ne povinuje školskoj disciplini našlo bi se u poziciji sličnoj dezerterima u kakvom otadžbinskom ratu. Sila koju su spremni da primene protiv njega dovoljna je da ga razori i odnese. Stepen odbojnosti sa kojom bi moralo da se suoči dovoljan je da ga parališe.

Uredno pohađanje škole i marljivo izvršavanje obaveza na nebrojeno mnogo nivoa sprovode se po zakonu koji priliči dobroj antičkoj tragediji. Zreli ljudi naše civilizacije toliko su zastrašeni ovim mitskim figurama, toliko opčinjeni pozorišnim maskama, tako nemoćno i slepo prepušteni neumitnoj volji sudbine, da reči deteta vekovima tu nije dopušteno da postoji.

Odrasli, koji bez izuzetka vole decu, smislili su božansku mašinu koja i njihovo ućutkano dete vuče ka koristi, sreći, dobru i jedinom načinu da u njihovom svetu preživi.

Solidarnost protiv deteta

Odrasli su solidarni u frontu prema svetu deteta. Njihova solidarnost olako se opravdava i unapred je opravdana. Dogovori na tom planu postižu se lako, brzo i jasno.

Majka je solidarna sa ocem i otac sa majkom. Rodbina je solidarna sa ocem i majkom. Škola sa porodicom a porodica sa školom. U slučajevima preterivanja, koje mi imenujemo rečju nasilje, nema ko da zastupa dete.

Drugima nije dopušteno da priđu. Porodica je idol kome se ne sme pristupiti bez patetikom osoljenih žrtava.

Odgovornost za porodicu jednaka je kod odraslih i kod dece. Razlika je u tome što deca odraslima nju ne nameću i što se o neodgovornostima roditelja ćuti. Odgovornost odraslih ne preispituje niko.

Porodici služe i odrasli i deca. Uprkos svoj nezrelosti, deca to čine na plemenitiji način.

To znaš, a ono za školu što treba ne znaš!

Usredsređenost deteta na određene stvari verovatno postoji uvek. Ona postoji i kada je mi odrasli ne registrujemo. Takva specifična koncentracija deo je dečjeg sveta i ne može se osporavati njeno postojanje.

’’To znaš, a ono za školu što treba ne znaš’’. Rezignirani roditelji, osmislitelji i izricatelji ove konstatacije, trude se da detetu nametnu drugačiju selekciju. To silovanje pažnje poznato je kao disciplina. Obično se vezuje za školu, odgovornost, radne navike i puteve koji su poznati. Sve su to pojmovi koje ljudi u potpunosti shvataju tek kada napune dvadeset jednu godinu ili koji mesec ranije.

Drvo se poznaje po svojim plodovima. Jedini siguran plod disciplinovanja jeste dosada, često praćena osećajem nesigurnosti. Svakodnevno maltretirano dete postepeno gubi staloženost i sabranost u svom, dečjem svetu. Veliki, teškim naoružanjem opskrbljeni svet odraslih oduzima mu teritoriju.

Dete postaje dezorijentisano, pogubljeno, inertno. Zauzvrat dobija udeo na sigurnim putevima napredovanja u životu i ponekad, u sasvim retkim prilikama, po koju reč odobravanja od strane odraslih.

Mala deca mala briga velika deca velika briga

Briga je u svim svetskim jezicima višeznačna reč, naročito kada se dovede u vezu sa detetom. Dete je ono koje iziskuje brigu, koje treba zbrinuti i koje zabrinjava. Nije isto brinuti za dete, brinuti o detetu i brinuti zbog njega, zbrinuti dete ili biti njime zabrinut/zabrinuta.

Ne brinuti o svom detetu svojevrsno je nasilje njegovih staratelja, koje se uprkos svojoj sablažnjivosti često sreće. Međutim, postoji i briga koja detetu ne donosi mir, koja se ne može smatrati privilegijom ni deteta o kome se brine ni onoga ko o njemu brine.

Slično je kada se radi o pomoći. Pomagati detetu na nametljiv način, sa pritiskom, tamo gde pomoć nije potrebna, gde ona čak i ometa razvoj deteta, zapravo ne pomaže nikom. Učestala patetika moralnog misionarenja koja prati mnoge ovozemaljske pomoći i brige neposredno je u funkciji pritiska na dete.

Mala deca mala briga velika deca velika briga. Roditelji koji ''previše'' brinu ili ''neprestano'' pomažu svom detetu smatraju sebe njegovom žrtvom. Žrtva ima pravo na nasilje. Roditelji-žrtve legitimno i bez mnogo skrupula vrše nasilje nad svojom decom, ono nasilje koje niko ne naziva pravim imenom. 

Samo da ih izvedem na put

Samo da ih izvedem na put – kaže mnogi otac za svoga sina i kćer. Kuda ih to on izvodi? Šta on neprestano, iz dana u dan, čini kako bi ih tamo izveo? Od kojih  postupaka se sastoji njegovo izvođenje? Odgovori na ovo pitanje kriju najveći deo objašnjenja pojma ’’pedagogija’’.

Samo. Samo to. Sve ostalo će u njegovom životu krenuti na dobro, samo kada on u tome bude uspeo. Šta ovog roditelja čini ovako nestrpljivim? ’’Put’’ na koji on hoće da izvede svoju decu – to je nekakav deo života, koji će njegova deca nastaviti da žive sama, samostalno, bez njegove pomoći, bez njegove brige, žrtve. Taj deo pripada neizvesnoj budućnosti, koja sasvim izvesno stoji pred svima njima.

Otac ulaže svu svoju brigu, svu napetost i opterećenje, osobine koje on kod sebe veoma visoko vrednuje, u vreme koje će doći i koje će biti bezbrižno za sve. Za razliku od svoje dece, on je iskusan, upućen i obziran. On, otprilike, zna šta je sve potrebno činiti da bi njegova deca postigla uspeh u životu, nezavisno od toga koliko je u životu uspeo i koliko je uspešan on sâm.

Za to vreme oni se, svi zajedno, već nalaze na nekom putu, putu zajedničkog života i svakodnevne komunikacije. Za razliku od ’’Puta’’, ovaj put je realan, on stoji nadohvat ruke i svima je poznat. On se događa. Otac ga obogaćuje i osmišljava brigom, često teatralnom, ponekad patetičnom, onom koja se uvek okončava kao pritisak, a koja treba njemu i njegovoj deci da ulije osećaj sigurnosti.

Na njemu nema uspeha ni posvećenosti: to je samo put ka uspehu i posvećenosti. On nije život: on je samo priprema za to. Svaki trenutak vedrine, opuštenosti i poverenja na ovom putu zastrašuje oca, kazujući njemu, ocu, da u tom slučaju duševnog mira u budućnosti sigurno neće biti.

Dobro dete

Ono šta deca kažu često deluje usput izrečeno, nedorečeno ili rasejano. Deca ne umeju jednoznačno da se izraze, ni doslovno ni u prenesenom značenju. Ako se i desi da nešto zvučno izreknu, to će se verovatno utopiti u tokove opšteg, nekoncentrisanog i nepažljivog slušanja i uvažavanja dečjih reči.

Ona samo želi dobro dete – ovo je jedan osmogodišnji dečak izgovorio o svojoj majci. Šta znači ’’dobro dete’’? On to verovatno ne može do kraja da shvati.

To najverovatnije ne mogu da shvate ni njegovi roditelji, koji te reči često koriste. To ne razumemo u potpunosti ni mi, koji te reči slušamo i o njima razmišljamo sa strane.

Postoji ovde druga zvučna reč, o kojoj se više može naslututi i znati. Ona želi... Ona samo želi... Nisu li ovo reči koje mogu da nanesu nesagledivi bol? Ona, mama, želi nešto, želi nekoga, nešto ili nekoga, što zasigurno nisam ja.

Psiholozi, dečji lekari, socijalni radnici ponekad govore o ljubavi prema detetu, prihvaćenom i neprihvaćenom detetu, željenoj i neželjenoj deci. Prema njihovim pričama, ispada da su ove kategorije nešto što preti dalekosežnim posledicama. I tada, samo tada, one mogu da zastraše, ili zabrinu nas koji o tome razmišljamo.

Neprestano, sanjarski i nestrpljivo ispoljavajući pred svojim, živim detetom, želju svog srca, stalno mu verbalno i neverbalno saopštavajući da ono zapravo, svojim postojanjem, uzurpira mesto nekoga drugog, nekoga dostojnog da postoji i da se voli, oni nepogrešivo proizvode u svom detetu određeni osećaj i samosaznanje. Dete ostaje neželjeno dete.

Nije lako podneti da budete neželjeno dete. Treba izdržati saznanje da vas roditelj, onaj koga volite najbolje kako umete, više ne želi. Dete ne zna šta to znači. Ono se prilagođava i udostojava. Ono mora da podnese i izdrži sliku o sebi. Ono nastoji da je učini boljom.

Dete postaje prilagođeno dete. Ono delom ostaje dete, a delom postaje ’’dete’’. Ostaje stvarno i postaje nestvarno, i živo i neživo, i staloženo i napeto. Ono još uvek postoji i ono, isto, počinje da ne postoji.

Susret sa dobrim detetom, prilagođenim detetom, nije susret sa detetom. Postepeno, svagda delimično i nikada dovoljno dobijajući željeno dobro dete, roditelji gube priliku da žive sa detetom, svojim detetom. To je cena nezahvalnosti, idolopoklonstva, nasilja prema životu.

Dobro dete je mit, ono je totem i zastrašujući idol naše civilizacije. Ono je izmišljotina, obmana i samoobmana, neživa ljudska tvorevina kojoj beživotni odrasli muškarci i žene naše civilizacije prinose na žrtvu vlastitu decu.

E, sad ću da te zgazim!

E, sad ću da te zgazim! – reči ekscesne, zvučne, upozoravajuće, koje animiraju, označavaju nekakav ozbiljan prelom u međuljudskom opštenju. Mogu da pogode i zaintrigiraju čak i čitaoce/čitateljke časopisa kada se nađu u naslovu nekog teksta, ili prijatelje, kada ove reči pročitaju na statusu nečijeg fejsbuk-profila.

Postoje, međutim, situacije kada ovakve reči ne privuku ničiju pažnju, kada deluju sasvim uobičajeno, takoreći prihvatljivo. To se, po pravilu, događa kada ih odrasla osoba, roditelj, uputi svom detetu. I to je nešto što se u našoj sredini može čuti relativno često.

Sedeo sam s prijateljem u Tvrđavi i odjednom, na pola razgovora, začuo iza sebe ove reči kako ih izgovara preteći ženski glas. U trenutku sam se prenuo, ali nakon što sam se okrenuo laknulo mi je. Te reči je mlada majka upravo izgovorila svom detetu. Nema razloga za uznemirenje. Sve je u redu.

Neobično je koliko takva izjava može da  deluje obično; zastrašujuće koliko ne zastrašuje. Nama koji je čujemo sa strane ona zvuči nevažno i prazno, osobama koje je izriču – opravdano, detetu kojem je upućena – poznato.

Upravo tako: ovakve i slične pretnje ne mogu da trgnu dete. Ono ih dobro zna. Ne utiču da ono prestane sa određenim ponašanjem, niti da počne da pazi na svoje postupke. Ne skreću mu pažnju na duševni bol koji roditelj u tim trenucima podnosi. Ne doprinose značajno slici koju dete ima o sebi.

Ono je na njih naviklo. Ugradilo ih je u normalnu sliku svojih odnosa sa roditeljima, odnosa najvažnijih u njegovom životu. U momentu ih zaboravlja, potiskuje i prelazi preko njih. Ne razmišlja o bukvalnom, niti prenesenom značenju. Ne udubljuje se, niti izvlači zaključke.

Ono ih je integrisalo u svoj tanani ili grublji osećaj odvažnosti, samopouzdanja, komuniciranja sa Drugim. Dete sa njima kreće u susret neizvesnome, onome što dolazi, onome što će ga snaći i svemu što će sâmo učiniti.

E, sad ću da te zgazim! - nikada ove reči nisu došle u sukob sa pedagoškim namerama odraslih. Moglo bi se reći da su im oduvek bile komplementarne. Dete je nevaspitano. Treba učiniti nešto sa njim.

Vreme antipedagogije

Da bismo mogli da se snađemo u situaciji u kojoj smo se kao odrasle osobe našli i u kojoj odrastaju deca našeg vremena, nije loše da ponešto znamo o savremenim, postmodernim iskustvima komunikacije. Pedagoške tradicije zapadnog sveta doživele su kraj svoje istorije. Zato je pojava antipedagogije (koja se još naziva i postpedagogija) tako važan trenutak u priči o deci savremenog sveta. Antipedagogija je novo polje interesovanja i svi su izgledi da će u budućnosti sve veću pažnju privlačiti novi, drugačiji odnosi sa decom.

Svako od nas sada dobija novu priliku da izrazi, da preispita i iznova odredi sebe u susretima sa antipedagoškim načinom rezonovanja. Svet danas traži nove odnose sa decom. To može značiti i sablazan i pretnju, ali za neke od nas može biti svojevrstan izazov. Šta ljudi oko nas uopšte znaju o pedagogiji? Polovina nekritički usvaja moderna pedagoška shvatanja, nastojeći da se na neki nov način ustremi na decu. Time se samo povećava postojeće nerazumevanje, pometnja i rastojanje u odnosu na savremeni trenutak. Druga polovina ne poznaje, ignoriše, često i arogantno odbacuje aktuelna saznanja. Svakom godinom je sve važnije da se mi odrasli, radi potreba samih porodica i brige o deci, odredimo prema ovim krajnostima.

Treba znati da dvadeseti vek nije doneo rešenje ni za jednu od nevolja u kojima se pedagogija zapadnog sveta bila našla, bilo da su slabosti i dileme koje u prvom redu razmatramo statusne, koncepcijske, epistemološke ili metodološke. U isto vreme prestale su da se smenjuju ideologije i došlo je do pojave postpedagoškog fazona. Tome možete pristupiti načelno na dva načina. Možete se suprotstaviti antipedagogiji sa ideoloških pozicija, u odbranu vrednosti pedagogije – to obično rade pedagozi stručnjaci i oni odrasli kojima je posebno stalo do jačanja pedagoškog autoriteta. Drugi način je da se zainteresujete koja je to misaona aparatura, kakvi su to okviri i shvatanja, i može li se antipedagogija doživeti kao podsticaj da dublje promišljamo naše odnose sa decom. Za neke ljude to je već više od posticaja: ona postaje referentna tačka i etalon za preispitivanje sebe samih, kakvi smo sa sobom, sa decom oko nas i sa detetom u nama. S obzirom na sve pretpostavke i pitanja koja se javljaju u naše doba, doba postmoderne, tvrdim da potreba za novim odnosima sa decom danas čini bolje polazište kada je reč o vaspitanju.

Danas su ’’postmišljenja’’ i ’’antimišljenja’’ pojmovi širi od samog mišljenja. Oni se odnose da promene u načinu života ljudi nakon jedne prelomne tačke u istoriji Zapada. Mi živimo u periodu u kojem svet počinje dosledno da prihvata mnoštvenost različitih zadataka i životnih ciljeva, da su svi oni legitimni i dopušteni. Glavno obeležje današnjeg vremena je neisključivost prema drugom i drugačijem, prihvatanje različitih stavova i koncepcija kao jednako vrednih. Danas su na nogama oni koji priznaju otvorenost i neizvesnost budućih ishoda. Potrebno je istražiti veze ovde naznačenih promena sa životom dece i praksom vaspitanja na Zapadu i kod nas - jer protivrečnosti odrastanja u savremenom svetu nije moguće razumeti mišljenjem koje ne predstavlja filosofiju istog tog, savremenog sveta.

Zmijske uši roditelja

Pedagogija nam neće pomoći da otkrijemo nesporazume u našoj komunikaciji sa decom. Za tako nešto potrebno je stati na tačku gledišta drugog. Pedagogija je priča odraslih. Ako izvodite na put i vaspitavate, vi nikada ne stajete na tačku gledišta deteta. Kažu da su ljudi onoliko zreli i odrasli koliko mogu da sagledaju sebe. Šta se, dakle, dešava kada se odrasla, zrela osoba naljuti na dete? Šta njena ljutnja kaže o njoj? Šta možemo kao odrasli ljudi da uradimo kada smo besni, a da ne povredimo ni sebe ni druge? Kako prestati da povređujemo našu decu?

Odrasli i deca se ponekad svađaju. Retke su prilike kada učesnici mogu da objasne prave razloge iz kojih se svađa zapodenula. U velikom broju slučajeva odrasli isteruju pravdu oko toga ko je kriv, ko je u pravu, ko je pogrešio i koga treba kazniti. U životu često bude kriv i treba kazniti onoga ko je manji, a kažnjavaju oni koji su jači. Tako je i u svakodnevnom životu odraslih i dece. Malo je onih koji se pitaju šta se dogodilo, šta je dovelo do sukoba, kako se ko oseća i šta je tu kome potrebno. Da bi se to neko pitao, treba biti zaista zrela osoba.

Na različite načine možemo slušati i čuti sebe i druge. Tako je i u raspravama sa decom. Misliti bez negativnosti i osuđivanja ne znači da ste počeli da popuštate, već znači da slušate sebe (kao odrasle) i decu. Mi smo ljudi; naša osećanja se menjaju u zavisnosti od toga kako čujemo. Postoji veza između loših osećanja i procenjivačkih misli. Iza takvih misli, koliko god ih mi pedagoški opravdavali, uvek stoje neke naše nezadovoljene potrebe, naša nesvesna očekivanja, neko zaostajanje u sazrevanju.

Kako čujemo decu ne zavisi samo od toga šta nam deca govore već i od toga kakve uši imamo. Na časovima građanskog vaspitanja učili smo šta znači kad nekome izrastu zmijske uši. Uvek je važno oslušnuti kako se dete oseća i šta mu je potrebno. Zmijske uši to ne mogu da čuju. Šta nije u redu – to je prvo i osnovno što u njima odjekuje, njihov glavni interes i preokupacija. Postoje ljudi koji, u prenesenom značenju, gamižu nisko po zemlji svoje duše. Njihovi strahovi, razne osujećenosti i zaborav na dobra osećanja onemogućavaju im jasan pregled i mogućnost da precizno čuju.

Nikada nismo sigurni da ćemo pogoditi kako se dete u nekom trenutku oseća. Međutim, koliko je kome uopšte važno da to zna? Zmijske uši imaju oni odrasli ljudi koji ne čuju dobro. Oni se u slučaju makar i najmanjeg nesporazuma ponašaju kao da su napadnuti. Treba osetiti šta se dešava u srcu drugih ljudi čak i onda kada oni to ne znaju da kažu, kada su mali. Hoćemo li to umeti zavisi od mnogo stvari: koliko smo ljuti, neraspoloženi, povređeni, koliko želimo nešto što u ovom trenutku ne možemo da dobijemo. Negativna osećanja tvore određeni način mišljenja i rasuđivanja. Odrasli sugerišu sebi da ih deca nedovoljno poštuju, da ih ne vole, da ne priznaju njihov autoritet, da ništa nije kako treba, da se ne drži red. What would you be without your story?

Kako bi izgledao zajednički život sa decom bez cenzure koju odrasli čine na osnovu onoga što su čule njihove zmijske uši? Da li bi se onda gubili u kritikovanju dece, procenjivanju, etiketiranju, interpretiranju, dijagnostikovanju stvari, naređivanju, nejasnom izražavanju, neslušanju, poricanju lične odgovornosti, poricanju postojanja svakog izbora? Pedagoški hibris navodi odrasle, zrele osobe da govore ono šta neće, a ne šta hoće. Da ne iskazuju svoje zahteve nego da ih podrazumevaju. Da traže nešto što nije izvodljivo sada i ovde, ili što je uopšte neizvodljivo. Da se ne zna zašto traže to šta traže, iz koje potrebe i radi čega. Da naređuju, ne ostavljajući mogućnost da dete ne odgovori na zahtev. Da skupo naplaćuju svaku grešku koju uvide da se dogodila.  

Zbog toga što ne mogu dobro da vide i da čuju, odrasli loše procenjuju decu i žure da ih osude. Tada govore jezikom preterivanja, često naglašavajući šta važi uvek a šta ne važi nikada, šta misle svi a šta ne misli niko, zabranjujući, naređujući, grdeći, ubeđeni da sve to čine iz dobrih namera i promišljenih pedagoških razloga. Možda je sve te pedagoške tripove i nemoguće izraziti na neki drugačiji način. Možda smo u gornjim redovima nazreli i glavne tokove geneze ljudske pedagogije.

Možda je to već ličnost

Odrastanje dece našeg vremena odvija se kroz mnogobrojne protivrečnosti. Mi ne možemo da znamo koje su to protivrečnosti ukoliko dobro ne razumemo logiku savremenog sveta. Date okolnosti utiču i na pedagoške ideje i na način na koji se ljudi obraćaju deci uopšte. Više nije dovoljno biti moderan, kao nekada. Mi živimo u doba ’’postmoderne’’. Ovaj pojam se odnosi na promene u životu čovečanstva nakon jedne prelomne tačke u istoriji zapadnog sveta. Danas se priznaje da se ljudi na jednom istom prostoru drže različitih životnih ciljeva i zadataka i da su sve njihove težnje dopuštene i opravdane. Da bismo bili ljudi svog vremena ne možemo da budemo isključivi prema drugom i drugačijem, moramo da prihvatimo da su različiti stavovi i koncepcije jednako vredni i da priznamo da su budući ishodi otvoreni, neizvesni i nezavisni od naših ideja. Bilo bi dobro videti u kakvoj vezi ove promene stoje sa životom dece i praksom vaspitanja u zapadnom društvu.

Danas se u svetu traži da se uspostave novi odnosi sa decom, odnosi u kojima će, iz tačno određenih razloga, vaspitne namere odraslih i svaka komunikacija na pedagoškoj osnovi biti prevaziđene kao relikt prošlosti. Već više od trideset godina postoji jedno drugačije, alternativno opisivanje i vrednovanje vaspitanja. Tu više nije reč o povremenim uspesima i promašajima roditelja i vaspitača, već o ubitačnom sukobu sa decom koji traje decenijama. Odrasli iživljavaju svoje emocije, oni često gube kontrolu nad sobom, puštaju filmove, maltretiraju, smaraju, napinju decu – i to se događa stalno. Pričalo se o tome i ranije, ponekad. Međutim, u savremenoj filosofiji takvi fenomeni prvi put su jasno postavljeni kao pedagoški problem. Pokazuje se da ponašanje odraslih u većini slučajeva nije ništa vrednije niti bolje od ponašanja dece.

Možda pod okriljem postmoderne misli dolazi vreme da se suočimo sa jednim od poslednjih tabua savremenog čoveka, onim koji se zove: opravdanost vaspitavanja drugih. Da li to što imaš decu znači da treba da ih vaspitavaš?  Šta ako mladi nisu, i ne treba da budu, predmet tvoje pedagoške obrade? U civilizaciji zapadnog sveta svako dete, čim se rodi, degradira se u položaj objekta vaspitavanja. Nije tako u svim kulturama sveta. Niti je bilo u prošlosti, niti je tako danas. Zapadni čovek smatra da je njegovom detetu vaspitanje potrebno da bi sazrelo i postalo samostalna ličnost, te da odlučujuću ulogu u tome ima upravo on. Ova u velikoj meri neosvešćena pretpostavka sve više se dovodi pod znak pitanja. Možda je dete već ličnost, a možda ni odrasli, kao ni deca, to još uvek nisu. Možda je ličnost samo reč.

Možda između čovečnosti dece i odraslih nema suštinske razlike, te nema nikakvog smisla da odrasli rade na osposobljavanju dece. Istinska samostalnost je, kako neki tvrde, samo ona koja polazi iz samog čoveka, a ne ona za koju će se mladi spremati uz pomoć ma kako pametnih i dobro pripremljenih odraslih. Bilo kako bilo, mi smo ljudi XXI veka. Nama se može da sve ove dileme otvoreno postavimo i da ih čak neko vreme ostavimo bez odgovora. Da mogućnosti koje su važile za tabu teme, nešto što se ćutalo, o čemu se nije čak ni pomišljalo, sada glasno istaknemo. Tek da vidimo šta će se u tom slučaju dešavati u glavama ljudi. To je ideja antipedagogije.

Неуважена упозорења Исидора Граорца

(Из рецензије књиге др Исидора Граорца, ''Детињство, духовност, нихилизам'')

Постоји ли дете у Србији? Исидор Граорац је први и до наших дана једини теоретичар друштвених наука или социјалне философије који је на српском језику умео овако да пита. Врло је неизвесна будућност сваке земље која се тако хипокритски односи према дечјем народу – неуобичајено је, смело и пророчким тоном, завапио он. У време када су се без реда и на све стране тражили одговори на ''српско питање'', професор Граорац је грехе свог народа уздигао до нивоа греха читавог света, а суштину политичких и социјалних промашаја данашњице редуковао на следеће: Можемо ли себе разумети без узимања у обзир оног што деца желе и имају да саопште? Данас изгледа да је слика света и наша самосвест, без дечијих увида и слутњи, оштећена за најважније знање о животу, знање будућности.

Тумарајући кроз језовите догађаје осамдесетих и деведесетих, професор Граорац је посматрао, проживљавао, промишљао, махао и питао себе и друге оно што је у овој књизи скупљено. Догађаји већ данас, неколико година касније, делују као да долазе са руба нестварног. Деца из Пребиловаца у Босни учествују у церемонији откопавања и поновне сахране посмртних остатака жртава из Другог светског рата. Девојчица са Косова обавештава свет о тешкој обесправљености, својој и друге деце. Мале избеглице у Србији тугују за напуштеним кућама. Широм света, далеко ван граница немирног Балкана, деца страдају у терористичким акцијама, постајући жртве неких који су умели да смисле и другачији одговор.

Немојте осуђивати родитеље, учитеље ни најумније одрасле које слушате, што не могу ни вама ни себи на задовољавајући начин да објасне све ово. Мало ко данас разуме себе и свет у коме смо се нашли а још мање је оних који то умеју да изразе. Промене су нагле, радикалне и рационално неухватљиве, такође, дубоко ирационалне и нехумане. Стога и одраслима и деци треба данас нови језик и нова памет да би бар понешто од оног битног артикулисали и дефинисали. Да ли су одрасли, који су вас оптеретили толиком одговорношћу, учинили све што су морали и могли на ширењу светом ваше истине о вашем животу? Мислим да је посебно велика неправда да ви, деца, трајете под теретом лажи о себи и народу коме припадате – пише професор Граорац, потресен над сликом са ковчезима које су деца доведена да носе. Он је тај који је на почетку балканске катастрофе једини узвикивао: Зар да их учимо братству само с онима који иду у школу, који су исте нације као они, који припадају истој републици или идеологији? Мислим да нам такве  заблуде деца неће опростити. Јер, ми нисмо Југославија и нисмо васпитачи ако нисмо уз њих (децу са Косова) и ако они нису са нама. Неколико година касније, детету са Косова које чита политички говор професор отписује: Ни пред собом немамо смелости да мислимо и исказујемо праве речи за оно што нас сналази. Твој говор је опомена и наставницима и родитељима да размисле о ономе  шта су учинили и шта чине за живот који очекује тебе и твоје вршњаке.

Колико наивно, после свега, звуче речи које је Исидор Граорац упутио председнику Коштуници: Потребно нам је охрабрење са највишег места... Неке истине постану појамне тек кад се искажу са високог места - нарочито ако се узме у обзир свестан осврт изречен у истом писму, да наше највеће невоље произилазе отуда што смо обмањивани, што смо веровали у заблуде и лажи, које нису спознали као такве ни они који су владали нашом свешћу и савешћу. У тексту о детињству, тероризму и лицемерју, професор Граорац формулише коначно и ''право педагошко питање'': Да ли је уопште васпитање могуће ако поред нас убијају децу?! Нема више вредности које нису инструментализоване и злоупотребљене. Све је релативно. Тешко је рећи према чему је данашњи човек затворенији: према критичком филозофском мишљењу, или аутентичном дечијем изразу. А других извор правог живљења и смисленог делања, изгледа, уопште нема.

                                                                            Ивица Живковић

Veliko polje raži, i tako to

Velika dela svetske književnosti posvećena su toj, možda najdubljoj, najpotresnijoj i najobuhvatnijoj temi čovečanstva zapadne civilizacije: temi odrastanja. Sve protivrečnosti odrastanja dece ne možemo da razumemo mišljenjem koje ne predstavlja filosofiju vremena u kojem se to odrastanje događa. Zato se može reći da je Rusoov Emil bio prvo prepoznato dete u civilizaciji zapadnog sveta. Njegovo poslednje dete je niko drugi do Holden Kolfild, glavni junak romana Lovac u raži. Jer Emil je nastao u doba prosvetiteljstva, velike vere u moć čovekovog razuma i sposobnosti uređenja ljudskog društva, porodice, škole i svih tipova socijalnih odnosa. Emil je bio budućnost čovečanstva. Holden Kolfild je stvoren sredinom jezivog XX veka, kada je objavljen kraj humanizma, smrt Boga, nepovratna ekološka katastrofa, egzistencijalna ugroženost ljudskog bića i veliko napuštanje dece. Holden Kolfild bio je poslednje živo napušteno dete. Posle njega budućnosti u zapadnom svetu više nema.

Lovac u raži je knjiga o obračunu sveta zapadne civilizacije sa sopstvenom decom. U najpotresnijoj viziji svetske književnosti XX veka, viziji Holdena Kolfilda, budućnost je predstavljena kao, citiram, ’’jedno veliko polje raži, i tako to, i sva ta mala deca, na hiljade male dece, i nikoga u blizini, mislim, nikoga ko je veliki’’. Na kraju tog polja, kako objašnjava Holden svojoj desetogodišnjoj sestri, postoji jedna suluda litica. A deca koja se igraju u raži, ona trče i ponekad ne gledaju kuda idu, tako da mogu preći liticu i nestati u provaliji, koja je, kako ja tumačim, provalija života, ili, kako bi Holden to rekao, provalija života i tako to.

Za mene je ovo roman prepun tuge; ona provejava kroz svaki njegov red. To je tuga napuštenog deteta, tuga zbog napuštenosti dece, zbog svesti o deci koja prelaze liticu, koja mogu nestati i koja nestaju u provaliji jer nema nikoga da pazi na njih. Ovo je, takođe, tužbalica o porazu sveta odraslih, sveta koji se suočava sa poslednjim svojim detetom, junakom romana Lovac u raži, Holdenom Kolfildom. U liku starog profesora Spensera, u drugom poglavlju, koji žrtvuje Holdena svojoj utopiji o potrebi obrazovne discipline u koju više ni sam ne veruje. U liku gospođe Morou, u osmoj glavi, koja se bori sa problemom svog identiteta žene i majke i u tome, ako ja dobro razumem, dopušta sebi da pređe granicu koketiranja sa Holdenom, koji je vršnjak njenog sina. U liku mladića Lusa, u devetnaestoj glavi, koji, tek što je stupio u odraslo doba, našavši se tobože s one strane ograde zrelosti, pokazuje nadobudnost i prezir prema dobrodušnom Holdenu, i u liku mladog profesora Antolinija, u dvadeset četvrtoj glavi, koji zastrašuje Holdena suvišnim znacima nežnosti u krevetu njegove kuće u toku noći, dok mu je Holden bio gost. Na sve ove znake surove bahatosti i nebrige odraslih, Holden Kolfild, poslednje dete sveta zapadne civilizacije, reaguje dostojanstveno, uzvišeno, sa mnogo lepote, pokazujući razumevanje, pristojnost i prezir prema nasilju, u isto vreme ne gajeći nikakve iluzije, ne vodeći ratove i mireći se sa istinom o sebi kao napuštenom mladom ljudskom biću.

Sa istim osećajem otmenosti on učestvuje u epizodama sitnih, prolaznih nesporazuma: sa ženama u baru, sa taksistima (sa kojima pokušava da podeli svoju dečju dilemu o tome kuda idu patke iz jezera u parku kad dođe zima), sa liftbojem makroom i prostitutkom iz hotela (koju ne želi da iskoristi, iako ju je platio) i, najzad, sa časnim sestrama, koje jedine pokazuju kakvo takvo uvažavanje prema Holdenu, ali su i same u prolazu, posvećene vanzemaljskim idealima. Isto poštovanje i takt Holden pokazuje i prema svojim vršnjacima: školskim drugovima Akliju i Stredleteru, devojci Džejn Galager, koju voli (koja se ne pojavljuje kao lik, ali je romantičnom sećanju na nju posvećeno čitavo jedanaesto poglavlje), devojci Sali Hejs, sa kojom pokušava da se emotivno zbliži, ali se to okončava nesporazumom i, najzad, prema svojoj braći i sestrici. Potresnu ljubav koju pokazuje govoreći o svom preminulom bratu Eliju, zatim odmerenu, ali takođe sigurnu ljubav prema starijem bratu Di Biju, koji je odrastao i odvojio se od kuće, i najveću, dominantnu ljubav, danas u šesnaestogodišnjaka nezamislivu, prema svojoj desetogodišnjoj sestri Fibi. Ona ga je i spasila neke vrste socijalnog samoubistva, namere da zauvek ode, tako što je na mesto dogovorenog dolaska da se oproste ponela i svoje stvari, da ide sa njim, što je, po meni, najemotivnija scena u romanu.

Oni koje Holden jedine ne pominje, to su njegovi roditelji. Mada u prvim rečenicama tvrdi za njih da su dobri, i sve to, ali da su previše osetljivi i da zato o njima neće govoriti, on odbija da se vrati kući i namerava da ode bez pozdrava. Ovo je knjiga o konačnom porazu porodice – makar onog njenog dela koji se tiče roditeljskih odnosa – i o herojskom nepristajanju poslednjeg deteta zapadnog sveta na porodičnu hladnoću. Jer ako se epohalna tragedija napuštanja dece može oprostiti i celome svetu, roditeljima se to nikada ne može oprostiti.

Takav kakav jeste, prikazan u svetlu svih ovde pomenutih odnosa, Holden Kolfild, poslednje dete književnosti zapadnog sveta, na kraju knjige daje zapanjujući odgovor na staro, klasično pitanje o tome šta želi biti kada odraste, čime će se baviti, u kom pravcu želi da se razvija i usavrši. On o tome govori svojoj sestrici Fibi, krišom došavši u sopstveni dom da je vidi, i počinje priču time što pogrešno navodi pesmu čiji stih glasi: ’’Ako neko nekoga sretne dolazeći kroz raž’’ kao ’’Ako neko nekoga ulovi dolazeći kroz raž’’. On joj onda poverava tu svoju priču o polju raži punom dece, gde nema nikoga odraslog da pazi na njih, da ne pređu preko ruba litice. I on želi da bude taj – jedini odrasli na svetu, da stoji na rubu litice i da po čitav dan lovi decu koja se u igri zatrče prema provaliji, da ne bi upala u nju. On samo želi da bude to. Lovac u raži.

You know that song, ’’If a body catch a body coming through the rye’’? I’d like...

It’s ’’If a body meets a body coming through the rye’’, old Phoebe said. ’’It’s a poem, by Robert Burns’’.

’’I know it’s a poem by Robert Burns’’.

She was right, though. It is ’’If a body meets a body coming through the rye’’. I didn’t know it then, though.

I thought it was ’’If a body catch a body’’, I said. Anyway, I keep picturing all these little kids playing some game in this big field of rye and all. Thousands of little kids, and nobody’s around. Nobody big, I mean, except me. And I’m standing on the edge of some crazy cliff. What I have to do, I have to catch everybody if they start to go over the cliff. I mean, if they’re running and they don’t look where they’re going. I have to come out from somewhere and catch them. That’s all I’d do all day. I’d just be the catcher in the rye and all. I know it’s crazy, but that’s the only thing I’d really like to be. I know it’s crazy.

Old Phoebe didn’t say anything for a long time.

Then, when she said something, all she said was: ’’Daddy’s going to kill you’’.

I don’t give a damn if he does, I said.

Generacijski gledano, mi smo potomci Holdena Kolfilda u prvom kolenu. Mi smo u njegovim godinama, toga se dobro sećam, svi u svojim školskim dvorištima nosili ko Hesea, ko Ničea, ko Bukovskog, ali uvek i najviše njega, Lovca u raži. Nema je on bio model za identifikaciju. I videli smo još onda da takve dece više nigde nema. Ali kroz našu fanatičnu posvećenost ovoj knjizi čuvala se vera u ljude.

Neka je večan pomen nedavno preminulom Džeromu Dejvidu Selindžeru, piscu najčitanijeg dela svetske knjževnosti.

Zbog ovakvih odraslih

Andi (7 godina) plače.

Mi smo u šatorskom kampu.

Ja sam došao u posetu.

Poznajem je tek par sati.

Nikoga nema u blizini.

Kleknuo sam pred njom, ona je stajala tri koraka dalje.

Držala je ruke na licu, pogledala tamo-amo i plakala.

Sasvim sam skoncentrisan i otvoren.

Čujem je i nalazim u sebi prostora za njene suze.

Govorim joj očima:

’’Zdravo, Andi. Ja te shvatam. Imam mesta za tvoje suze. Možeš mi ispričati svoj bol’’.

Ona se polako približila, stajala, gledala dole i plakala.

’’Možeš doći da te zagrlim. Ali možeš i tu ostati, ja ću da te gledam’’,

rekao sam joj očima ono što sam osećao.

Onda sam joj pošao u susret. Ona je krenula prema meni.

Iznenada je naišla rukovoditeljka njene grupe i odjednom sve uništila:

’’Ko to plače?’’, uzela je Andi za ruku i uvela je u šator.

Ostao sam napolju pun bola, pun bola zbog ovakvih odraslih.

Ovu priču je pre mnogo godina zapisao Hubertus fon Šonebek, prvi čovek antipedagogije u svetu. Šonebek živi u nemačkom gradu Minsteru, gde rukovodi radom udruženja čiji je naziv ’’Prijateljstvo’’. On beleži događaje, utiske, anegdote, razgovore, pesme, što sve zajedno naziva ’’antipedagoškim protokolima’’. Protokol o susretu sa Andi preveo je na srpski Isidor Graorac pre skoro trideset godina, za potrebe svog doktorskog rada. Često se u mislima vraćam ovoj priči. Nikome je nikada nisam prepričao, ali je danas stavljam na svoj blog. Kao da je, što se mene tiče, čekala na ovaj oblik saopštavanja.

Poruka je jasna, kratka, antipedagoška. Zamislite se nad svojom ulogom i unutrašnjim doživljajem stvari. Ne budite kao ova rukovoditeljka grupe. Neće svet propasti bez vas. Uvek će biti onih koji uzimaju za ruku, odvode, uvode i zavode u svoje protokole. Reč pedagogija to i znači: voditi dete. Neka to i ne bude dete: mnogi su oni koji uzimaju i odvode svakoga ko im uđe u vidokrug, ponašajući se prema njemu kao da je dete. Umesto toga, vi budite kao Hubertus. Kada sretnete dete koje plače, pokušajte da kleknete pred njim, da se skoncentrišete i otvorite, da čujete i nađete u sebi prostora za to šta ste čuli – umesto da ga uzmete za ruku i odvedete. Reč antipedagogija znači: činiti nešto drugo, umesto vođenja dece. Mogu se osetiti različite stvari pri susretu sa detetom. Možeš doći da te zagrlim. Ali možeš i tu ostati, ja ću da te gledam. Hubertus je umeo očima da kaže Andi to šta je osetio. A osetio je dobro. I Andi je krenula ka njemu. 

Ostaje da se doda: kada se susretnete sa detetom, ili sa nekim ko zaplače kao dete, naučite da cenite to vreme. Neka vam svaki trenutak bude zlata vredan. Mi, odrasli današnjice, još uvek živimo u tripu pedagogije. Uvek se može pojaviti neko ko će grubo prekinuti ono što vi očima imate da kažete detetu. Gotovo svi ovakvi razgovori na sličan način bili su presečeni, jer prijateljstvo sa decom ne živi na ovom svetu.

Blog koji čitate posvećujem bolu koji je osetio pisac ove priče.