Počinje škola!

Školstvo je mit sa rogobatnom koreografijom, prepun čudnovatih logičkih nedorečenosti. To je atomska sila utvrđena na grčevitom neodstupanju odraslih. To je svakodnevni dugogodišnji reality show, nasilno nametnut i samonametnut kao život dece.

Uraaaa! Počinje škola! Ovo su reči koje ćemo pročitati na mnogim bilboardima, ali ih nikada nećemo čuti iz usta živog deteta.

Dete koje bi odlučilo da se ne povinuje školskoj disciplini našlo bi se u poziciji sličnoj dezerterima u kakvom otadžbinskom ratu. Sila koju su spremni da primene protiv njega dovoljna je da ga razori i odnese. Stepen odbojnosti sa kojom bi moralo da se suoči dovoljan je da ga parališe.

Uredno pohađanje škole i marljivo izvršavanje obaveza na nebrojeno mnogo nivoa sprovode se po zakonu koji priliči dobroj antičkoj tragediji. Zreli ljudi naše civilizacije toliko su zastrašeni ovim mitskim figurama, toliko opčinjeni pozorišnim maskama, tako nemoćno i slepo prepušteni neumitnoj volji sudbine, da reči deteta vekovima tu nije dopušteno da postoji.

Odrasli, koji bez izuzetka vole decu, smislili su božansku mašinu koja i njihovo ućutkano dete vuče ka koristi, sreći, dobru i jedinom načinu da u njihovom svetu preživi.

Solidarnost protiv deteta

Odrasli su solidarni u frontu prema svetu deteta. Njihova solidarnost olako se opravdava i unapred je opravdana. Dogovori na tom planu postižu se lako, brzo i jasno.

Majka je solidarna sa ocem i otac sa majkom. Rodbina je solidarna sa ocem i majkom. Škola sa porodicom a porodica sa školom. U slučajevima preterivanja, koje mi imenujemo rečju nasilje, nema ko da zastupa dete.

Drugima nije dopušteno da priđu. Porodica je idol kome se ne sme pristupiti bez patetikom osoljenih žrtava.

Odgovornost za porodicu jednaka je kod odraslih i kod dece. Razlika je u tome što deca odraslima nju ne nameću i što se o neodgovornostima roditelja ćuti. Odgovornost odraslih ne preispituje niko.

Porodici služe i odrasli i deca. Uprkos svoj nezrelosti, deca to čine na plemenitiji način.

''Da te vodi dete'', Od kipa do kamena, Žoze Saramago

Ne mogu da zamislim ništa tako čudesno i nasušno kao što je mogućnost da idemo kroz život vođeni rukom deteta koje smo nekad bili. Zato će i epigraf moje ''Knjige iskušenja'' glasiti: ''Pusti da te vodi dete koje si bio''. Kad bismo tako hodili kroz život, možda ne bismo učinili tolika nepočinstva i izdaje jer bi nas to negdašnje dete povuklo za rukav i reklo: ''nemoj to da radiš''. Očigledno, u pitanju je piščeva fantazija jer pisci tome i služe, ali bi istovremeno mogla biti i jedna životna filozofija.

Cry, Baby, Cry

To znaš, a ono za školu što treba ne znaš!

Usredsređenost deteta na određene stvari verovatno postoji uvek. Ona postoji i kada je mi odrasli ne registrujemo. Takva specifična koncentracija deo je dečjeg sveta i ne može se osporavati njeno postojanje.

’’To znaš, a ono za školu što treba ne znaš’’. Rezignirani roditelji, osmislitelji i izricatelji ove konstatacije, trude se da detetu nametnu drugačiju selekciju. To silovanje pažnje poznato je kao disciplina. Obično se vezuje za školu, odgovornost, radne navike i puteve koji su poznati. Sve su to pojmovi koje ljudi u potpunosti shvataju tek kada napune dvadeset jednu godinu ili koji mesec ranije.

Drvo se poznaje po svojim plodovima. Jedini siguran plod disciplinovanja jeste dosada, često praćena osećajem nesigurnosti. Svakodnevno maltretirano dete postepeno gubi staloženost i sabranost u svom, dečjem svetu. Veliki, teškim naoružanjem opskrbljeni svet odraslih oduzima mu teritoriju.

Dete postaje dezorijentisano, pogubljeno, inertno. Zauzvrat dobija udeo na sigurnim putevima napredovanja u životu i ponekad, u sasvim retkim prilikama, po koju reč odobravanja od strane odraslih.

Deca su od rođenja odgovorna za sebe, Hubertus fon Šonebek

Хубертус фон Шонебек, оснивач удружења ''Пријатељство са децом'', пише о потреби међусобног опхођења одраслих и деце онако како то одговара њиховим тренутним осећањима, без осећања дужности према другима. Нико нема већу вредност од другога, што важи и за конфликтне ситуације. Реакција другога увек је његова лична ствар, за коју ми нисмо одговорни. ''Свако од рођења'' – тврди Шонебек – ''сноси одговорност за себе, своја осећања и вредновања. Одбацују се одговорност за другог и старатељство над другим''. Осећање одговорности одраслих за дете произилази из става о детету као homo educandus-у, бићу коме је васпитање потреба. За оне који не прихватају тај став, деца су од самог свог рођења зреле личности. Она не постају зрела тек током одрастања – деца су од рођења одговорна за себе. Они који то увиђају и цене не осећају одговорност за њих. Одрасли који не осећају одговорност за другог долазе без захтева, без листе и без педагошке мисије. Они су способни да наступе на аутентичан начин – као личности. Они центар своје концентрације не пребацују на дете када су заједно са њим. Уместо тога, они остају при себи и преузимају одговорност пре свих за ону личност која је њима самима поверена – за себе саме. На тај начин они нуде детету оно најпотребније: респект за њихову способност одговорности за себе и једнака права са одраслима.

Osuda američke javnosti za knjigu ''Istrenirati dete''

Knjiga o vaspitanju dece, pod nazivom "Istrenirati dete", u kojoj se objašnjava kako "efikasno" tući najmlađe i dalje je hit među konzervativnim hrišćanima u SAD, ali i predmet velikih osporavanja.

Autori Majkl i Debi Pirl preporučuju roditeljima da decu tuku šibama, lenjirima i remenjem da bi njihovu volju potpuno podredili svojoj. Ovu knjigu kupuju većinom evangelisti, a u njoj se može pročitati da je za decu mlađu od godinu dana "najbolja" brezova šiba ili lenjir od 30-ak centimetara, a za "vaspitanje" veće dece - veće šibe ili remen.

"Reč je o uvežbavanju dečijeg uma pre nego što nastane kriza: to je priprema za budućnost i bezrezervnu poslušnost", tvrde autori. Troje dece do sada je umrlo u porodicama koje slede vaspitnu filozofiju autora ove knjige. Autori udaranje dece ne smatraju kaznom već tvrde da potčinjavanje i zlostavljanje zapravo štiti decu, jer preventivno sprečava postupke zbog kojih bi deca mogla biti kažnjena?!

Za buntovniju decu preporučuju "nultu toleranciju". "Primenite svu potrebnu silu da ih (decu) stavite na njihovo mesto. Ako treba da sednete na njih i udarate ih - ne ustručavajte se. I činite to dok se ne predaju. Potpuno ih porazite", pišu Pirlovi. Osporavani autori pravdaju se da njihova knjiga nikako ne može navesti čoveka da postane nasilan, ali u javnosti se smatra da je to najekstremnija knjiga koju su američki konzervativni hrišćani ikada objavili.

Jedan od autora - Majkl Pirl - pastor je u Tenesiju. Mnogi hrišćani, ateisti i razni aktivisti bore se za trajnu zabranu te knjige, a inicijativa se proširila i u Evropu. Pokrenuto je nekoliko peticija i skupljeno nekoliko stotina hiljada potpisa. Veliki izdavači ne žele da prodaju tu knjigu, a mnogi distributeri uklonili su je iz svoje ponude na internetu.

Preuzeto sa sajta www.bebac.com  

Mala deca mala briga velika deca velika briga

Briga je u svim svetskim jezicima višeznačna reč, naročito kada se dovede u vezu sa detetom. Dete je ono koje iziskuje brigu, koje treba zbrinuti i koje zabrinjava. Nije isto brinuti za dete, brinuti o detetu i brinuti zbog njega, zbrinuti dete ili biti njime zabrinut/zabrinuta.

Ne brinuti o svom detetu svojevrsno je nasilje njegovih staratelja, koje se uprkos svojoj sablažnjivosti često sreće. Međutim, postoji i briga koja detetu ne donosi mir, koja se ne može smatrati privilegijom ni deteta o kome se brine ni onoga ko o njemu brine.

Slično je kada se radi o pomoći. Pomagati detetu na nametljiv način, sa pritiskom, tamo gde pomoć nije potrebna, gde ona čak i ometa razvoj deteta, zapravo ne pomaže nikom. Učestala patetika moralnog misionarenja koja prati mnoge ovozemaljske pomoći i brige neposredno je u funkciji pritiska na dete.

Mala deca mala briga velika deca velika briga. Roditelji koji ''previše'' brinu ili ''neprestano'' pomažu svom detetu smatraju sebe njegovom žrtvom. Žrtva ima pravo na nasilje. Roditelji-žrtve legitimno i bez mnogo skrupula vrše nasilje nad svojom decom, ono nasilje koje niko ne naziva pravim imenom. 

Samo da ih izvedem na put

Samo da ih izvedem na put – kaže mnogi otac za svoga sina i kćer. Kuda ih to on izvodi? Šta on neprestano, iz dana u dan, čini kako bi ih tamo izveo? Od kojih  postupaka se sastoji njegovo izvođenje? Odgovori na ovo pitanje kriju najveći deo objašnjenja pojma ’’pedagogija’’.

Samo. Samo to. Sve ostalo će u njegovom životu krenuti na dobro, samo kada on u tome bude uspeo. Šta ovog roditelja čini ovako nestrpljivim? ’’Put’’ na koji on hoće da izvede svoju decu – to je nekakav deo života, koji će njegova deca nastaviti da žive sama, samostalno, bez njegove pomoći, bez njegove brige, žrtve. Taj deo pripada neizvesnoj budućnosti, koja sasvim izvesno stoji pred svima njima.

Otac ulaže svu svoju brigu, svu napetost i opterećenje, osobine koje on kod sebe veoma visoko vrednuje, u vreme koje će doći i koje će biti bezbrižno za sve. Za razliku od svoje dece, on je iskusan, upućen i obziran. On, otprilike, zna šta je sve potrebno činiti da bi njegova deca postigla uspeh u životu, nezavisno od toga koliko je u životu uspeo i koliko je uspešan on sâm.

Za to vreme oni se, svi zajedno, već nalaze na nekom putu, putu zajedničkog života i svakodnevne komunikacije. Za razliku od ’’Puta’’, ovaj put je realan, on stoji nadohvat ruke i svima je poznat. On se događa. Otac ga obogaćuje i osmišljava brigom, često teatralnom, ponekad patetičnom, onom koja se uvek okončava kao pritisak, a koja treba njemu i njegovoj deci da ulije osećaj sigurnosti.

Na njemu nema uspeha ni posvećenosti: to je samo put ka uspehu i posvećenosti. On nije život: on je samo priprema za to. Svaki trenutak vedrine, opuštenosti i poverenja na ovom putu zastrašuje oca, kazujući njemu, ocu, da u tom slučaju duševnog mira u budućnosti sigurno neće biti.

Zapali se Ivica planina (Narodna pesma)

Zapali se Ivica planina.
Sve izgore, ništa ne ostade.
Sam' ostade drvo javorovo.
I pod njime dete mali Jova.
Majka Jovi tiho govorila.
Rasti sine za nedelju dana.
Za nedelju kao za godinu.

(Narodna pesma)

Bog malih stvari, Arundati Roj (proposal)

Uz pomoć nepobedive dečje nevinosti, brat i sestra blizanci pokušavaju da oblikuju svoje detinjstvo u senci olupine u kakvu se pretvorila njihova porodica, njihova usamljena majka, njihova baka, stric, tetka, svi hrišćani u jednom malom mestu na jugu Indije. To je topla priča iz nama dalekog ljudskog svemira indijskog potkontinenta, o ljudima koji takođe imaju i nebo i drveće i noć sa žutim Mesecom. I reku sivo-zelenu s ribama u njoj. I rađanje i umiranje. Svoje krugove pakla i raja. Arundati Roj, dobitnica Bukerove nagrade, dala nam je u ruke roman usidren u moru patnje, ali istovremeno duhovit i čaroban.

Luka

My name is Luka. I live on the second floor. I live upstairs from you. Yes I think you've seen me before. If you hear something late at night: some kind of trouble, some kind of fight. Just don't ask me what it was.

I think it's because I'm clumsy. I try not to talk too loud. Maybe it's because I'm crazy. I try not to act too proud. They only hit until you cry, after that you don't ask why. You just don't argue anymore.

Yes I think I'm okay. I walked into the door again. Well, if you ask that's what I'll say and it's not your business anyway. I guess I'd like to be alone with nothing broken, nothing thrown. Just don't ask me how I am.

Dobro dete

Ono šta deca kažu često deluje usput izrečeno, nedorečeno ili rasejano. Deca ne umeju jednoznačno da se izraze, ni doslovno ni u prenesenom značenju. Ako se i desi da nešto zvučno izreknu, to će se verovatno utopiti u tokove opšteg, nekoncentrisanog i nepažljivog slušanja i uvažavanja dečjih reči.

Ona samo želi dobro dete – ovo je jedan osmogodišnji dečak izgovorio o svojoj majci. Šta znači ’’dobro dete’’? On to verovatno ne može do kraja da shvati.

To najverovatnije ne mogu da shvate ni njegovi roditelji, koji te reči često koriste. To ne razumemo u potpunosti ni mi, koji te reči slušamo i o njima razmišljamo sa strane.

Postoji ovde druga zvučna reč, o kojoj se više može naslututi i znati. Ona želi... Ona samo želi... Nisu li ovo reči koje mogu da nanesu nesagledivi bol? Ona, mama, želi nešto, želi nekoga, nešto ili nekoga, što zasigurno nisam ja.

Psiholozi, dečji lekari, socijalni radnici ponekad govore o ljubavi prema detetu, prihvaćenom i neprihvaćenom detetu, željenoj i neželjenoj deci. Prema njihovim pričama, ispada da su ove kategorije nešto što preti dalekosežnim posledicama. I tada, samo tada, one mogu da zastraše, ili zabrinu nas koji o tome razmišljamo.

Neprestano, sanjarski i nestrpljivo ispoljavajući pred svojim, živim detetom, želju svog srca, stalno mu verbalno i neverbalno saopštavajući da ono zapravo, svojim postojanjem, uzurpira mesto nekoga drugog, nekoga dostojnog da postoji i da se voli, oni nepogrešivo proizvode u svom detetu određeni osećaj i samosaznanje. Dete ostaje neželjeno dete.

Nije lako podneti da budete neželjeno dete. Treba izdržati saznanje da vas roditelj, onaj koga volite najbolje kako umete, više ne želi. Dete ne zna šta to znači. Ono se prilagođava i udostojava. Ono mora da podnese i izdrži sliku o sebi. Ono nastoji da je učini boljom.

Dete postaje prilagođeno dete. Ono delom ostaje dete, a delom postaje ’’dete’’. Ostaje stvarno i postaje nestvarno, i živo i neživo, i staloženo i napeto. Ono još uvek postoji i ono, isto, počinje da ne postoji.

Susret sa dobrim detetom, prilagođenim detetom, nije susret sa detetom. Postepeno, svagda delimično i nikada dovoljno dobijajući željeno dobro dete, roditelji gube priliku da žive sa detetom, svojim detetom. To je cena nezahvalnosti, idolopoklonstva, nasilja prema životu.

Dobro dete je mit, ono je totem i zastrašujući idol naše civilizacije. Ono je izmišljotina, obmana i samoobmana, neživa ljudska tvorevina kojoj beživotni odrasli muškarci i žene naše civilizacije prinose na žrtvu vlastitu decu.

Porodica, M. Skot Pek

Porodice mogu biti ugnjeta-vačke, sterilne institucije. Primarni poziv čoveka nije prema porodici već prema Bogu. Taj poziv je važniji nego lojalnost porodici. Razlozi za idolatriju porodice mogu biti različiti: zastarelo shvatanje ljubaznosti kao učtivosti koja nikad ne pravi talase, uobičajena zloupotreba moći autoriteta, Božja zapovest o poštovanju roditelja, iako kada oni nisu dostojni poštovanja dolazi do izgradnje autodestruktivnih mehanizama unutrašnje kontrole i samozavaravanja zbog podnošenja represivnog roditeljskog ponašanja. Porodice su sistemi, a sistemi se opiru promeni. Porodica može biti grupa sa smislenim konceptom zajedništva i sa besmislenim. To što ste član neke porodice može biti od velikog značaja za vas, a može biti i biološka slučajnost bez ikakvog značaja. Biološka porodica ne mora da bude mesto gde čovek zaista pripada.

M. Skot Pek, Svet koji čeka da se rodi

Autoritarna ličnost, Adorno i saradnici

Glavna hipoteza istraživanja Teodora Adorna i saradnika iz 1950. godine bila je da antidemokratska orijentacija stoji u vezi sa određenom strukturom ličnosti, koju su oni nazvali autoritarnom. Osobine autoritarne ličnosti su: konvencionalnost, autoritarna submisivnost, poštovanje moći, destruktivnost i egoizam, često korišćenje mehanizama projekcije, rigidnost mišljenja i sklonost praznovericama i predrasudama, sklonost ka razmišljanju o nastranostima i njihovoj osudi. Podsticajno je saznanje Adorna i saradnika da se takva ličnost formira pre svega određenim odnosima roditelja prema deci: traženjem bezuslovne discipline, naglašavanjem dužnosti i obaveza, nedovoljnim ispoljavanjem ljubavi prema deci, isticanjem važnosti statusa, itd. U nemogućnosti da ispolje neprijateljski stav prema roditeljskom autoritetu, oni ga potiskuju identifikujući se sa njima. Ovu analizu dopunjuje Fromovo shvatanje autoritarnog karaktera iz 1969. godine. Po njemu, autoritarna struktura ličnosti ogleda se u pokoravanju silama izvan sebe, polarizovanju moći i nemoći, stavu obožavanja prošlosti i osećanju krivice.

Teodor Adorno, Autoritarna ličnost

E, sad ću da te zgazim!

E, sad ću da te zgazim! – reči ekscesne, zvučne, upozoravajuće, koje animiraju, označavaju nekakav ozbiljan prelom u međuljudskom opštenju. Mogu da pogode i zaintrigiraju čak i čitaoce/čitateljke časopisa kada se nađu u naslovu nekog teksta, ili prijatelje, kada ove reči pročitaju na statusu nečijeg fejsbuk-profila.

Postoje, međutim, situacije kada ovakve reči ne privuku ničiju pažnju, kada deluju sasvim uobičajeno, takoreći prihvatljivo. To se, po pravilu, događa kada ih odrasla osoba, roditelj, uputi svom detetu. I to je nešto što se u našoj sredini može čuti relativno često.

Sedeo sam s prijateljem u Tvrđavi i odjednom, na pola razgovora, začuo iza sebe ove reči kako ih izgovara preteći ženski glas. U trenutku sam se prenuo, ali nakon što sam se okrenuo laknulo mi je. Te reči je mlada majka upravo izgovorila svom detetu. Nema razloga za uznemirenje. Sve je u redu.

Neobično je koliko takva izjava može da  deluje obično; zastrašujuće koliko ne zastrašuje. Nama koji je čujemo sa strane ona zvuči nevažno i prazno, osobama koje je izriču – opravdano, detetu kojem je upućena – poznato.

Upravo tako: ovakve i slične pretnje ne mogu da trgnu dete. Ono ih dobro zna. Ne utiču da ono prestane sa određenim ponašanjem, niti da počne da pazi na svoje postupke. Ne skreću mu pažnju na duševni bol koji roditelj u tim trenucima podnosi. Ne doprinose značajno slici koju dete ima o sebi.

Ono je na njih naviklo. Ugradilo ih je u normalnu sliku svojih odnosa sa roditeljima, odnosa najvažnijih u njegovom životu. U momentu ih zaboravlja, potiskuje i prelazi preko njih. Ne razmišlja o bukvalnom, niti prenesenom značenju. Ne udubljuje se, niti izvlači zaključke.

Ono ih je integrisalo u svoj tanani ili grublji osećaj odvažnosti, samopouzdanja, komuniciranja sa Drugim. Dete sa njima kreće u susret neizvesnome, onome što dolazi, onome što će ga snaći i svemu što će sâmo učiniti.

E, sad ću da te zgazim! - nikada ove reči nisu došle u sukob sa pedagoškim namerama odraslih. Moglo bi se reći da su im oduvek bile komplementarne. Dete je nevaspitano. Treba učiniti nešto sa njim.

To nije više bila igra, Aska i vuk, Ivo Andrić

Aska nije mislila ništa. Samo je iz svog malog tela, koje je bilo satkano od čistih sokova životne radosti a osuđeno na neminovnu i neposrednu smrt, izvlačila neočekivanu snagu i neverovatnu veštinu i raznolikost pokreta. Znala je samo jedno: da živi i da će živeti dok igra, i što bolje igra. I igrala je. To nije više bila igra, nego čudo.

Tako se – novo čudo! – i vukovo čuđenje pretvaralo sve više u divljenje, stvar potpuno nepoznatu u vučjem rodu, jer kad bi vukovi mogli da se ičem na svetu dive, oni ne bi bili ono što su. A to nepoznato osećanje divljenja obeznanilo je vuka toliko da ga je ova izgubljena ovčica, mrtva od straha od smrti, vukla za sobom kao da ga vodi na nevidljivoj ali čvrstoj uzici, vezanoj za nevidljivu alku koja mu je proturena kroz njušku.

Idući tako mesečarski, ne gledajući gde staje i ne dajući sebi više računa o pravcu u kom ide, vuk je jednako ponavljao sam u sebi: ’’Krv i meso ovog šilježeta nikad mi ne ginu. Mogu da ga raščerečim u svakom trenutku, kad mi se prohte. Nego, da se nagledam čuda. Da vidim još ovaj pokret, pa još ovaj...’’

I sve tako, još ovaj, pa još ovaj, a svaki je bio zaista nov i uzbudljiv i obećavao idući, još uzbudljiviji. Promicale su, jedna za drugom, šumske istine i sumračni vlažni hodnici ispod bukava, zastrti suvim lišćem.

Sto života osećala je sada u sebi mala Aska, a sve njihove snage upotrebila je da produži jedan jedini, svoj život, koji je bila već pregorela.

Mi i ne znamo kolike snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život. Njeno telo se više nije zamaralo, a njena igra je sama iz sebe stvarala nove snage za novu igru. I Aska je igrala. Izvodila je sve nove i nove figure, kakve ne poznaje škola nijednog učitelja baleta.

Vreme antipedagogije

Da bismo mogli da se snađemo u situaciji u kojoj smo se kao odrasle osobe našli i u kojoj odrastaju deca našeg vremena, nije loše da ponešto znamo o savremenim, postmodernim iskustvima komunikacije. Pedagoške tradicije zapadnog sveta doživele su kraj svoje istorije. Zato je pojava antipedagogije (koja se još naziva i postpedagogija) tako važan trenutak u priči o deci savremenog sveta. Antipedagogija je novo polje interesovanja i svi su izgledi da će u budućnosti sve veću pažnju privlačiti novi, drugačiji odnosi sa decom.

Svako od nas sada dobija novu priliku da izrazi, da preispita i iznova odredi sebe u susretima sa antipedagoškim načinom rezonovanja. Svet danas traži nove odnose sa decom. To može značiti i sablazan i pretnju, ali za neke od nas može biti svojevrstan izazov. Šta ljudi oko nas uopšte znaju o pedagogiji? Polovina nekritički usvaja moderna pedagoška shvatanja, nastojeći da se na neki nov način ustremi na decu. Time se samo povećava postojeće nerazumevanje, pometnja i rastojanje u odnosu na savremeni trenutak. Druga polovina ne poznaje, ignoriše, često i arogantno odbacuje aktuelna saznanja. Svakom godinom je sve važnije da se mi odrasli, radi potreba samih porodica i brige o deci, odredimo prema ovim krajnostima.

Treba znati da dvadeseti vek nije doneo rešenje ni za jednu od nevolja u kojima se pedagogija zapadnog sveta bila našla, bilo da su slabosti i dileme koje u prvom redu razmatramo statusne, koncepcijske, epistemološke ili metodološke. U isto vreme prestale su da se smenjuju ideologije i došlo je do pojave postpedagoškog fazona. Tome možete pristupiti načelno na dva načina. Možete se suprotstaviti antipedagogiji sa ideoloških pozicija, u odbranu vrednosti pedagogije – to obično rade pedagozi stručnjaci i oni odrasli kojima je posebno stalo do jačanja pedagoškog autoriteta. Drugi način je da se zainteresujete koja je to misaona aparatura, kakvi su to okviri i shvatanja, i može li se antipedagogija doživeti kao podsticaj da dublje promišljamo naše odnose sa decom. Za neke ljude to je već više od posticaja: ona postaje referentna tačka i etalon za preispitivanje sebe samih, kakvi smo sa sobom, sa decom oko nas i sa detetom u nama. S obzirom na sve pretpostavke i pitanja koja se javljaju u naše doba, doba postmoderne, tvrdim da potreba za novim odnosima sa decom danas čini bolje polazište kada je reč o vaspitanju.

Danas su ’’postmišljenja’’ i ’’antimišljenja’’ pojmovi širi od samog mišljenja. Oni se odnose da promene u načinu života ljudi nakon jedne prelomne tačke u istoriji Zapada. Mi živimo u periodu u kojem svet počinje dosledno da prihvata mnoštvenost različitih zadataka i životnih ciljeva, da su svi oni legitimni i dopušteni. Glavno obeležje današnjeg vremena je neisključivost prema drugom i drugačijem, prihvatanje različitih stavova i koncepcija kao jednako vrednih. Danas su na nogama oni koji priznaju otvorenost i neizvesnost budućih ishoda. Potrebno je istražiti veze ovde naznačenih promena sa životom dece i praksom vaspitanja na Zapadu i kod nas - jer protivrečnosti odrastanja u savremenom svetu nije moguće razumeti mišljenjem koje ne predstavlja filosofiju istog tog, savremenog sveta.

Nauk koji slušam iz knjige Prirode, Dnevnik, Andre Žid

Krilato semenje, semenje s perjanicom, paperjasto, semenje obavijeno slašću, koje se poverava ptici! - koliko li dovitljivosti pokazuje svaka biljka da bi što je mogućno dalje rasula svoje potomstvo!

Štitara naginje svoju džinovsku stabljiku, koja se završava precvetalom štitastom cvasti; čim seme počne da zri, stabljika se krivi kao da se povija pod teretom tučkova, i u svečanoj kretnji, kad treba da prospe to seme koje nikakav pribor neće poneti vazduhom, bar ga ispruža što dalje od stabla.

O, Barese! koliko je drukčiji od vašeg nauk koji slušam iz knjige Prirode! Divim se što svaka životinja tera daleko od sebe svoje mlade čim su kadri da se staraju o sebi. Što na istom tlu ne uspeva dugo neprestano ista kultura, to nije zato što se tlo ispošćava, već, naročito, što jednom nedavno otkrivenom pojavom egzosmoze svaka biljka luči iz korena jedan otrov za biljku koja joj je slična...

A, uostalom, kako god se to objašnjavalo, važno je ustanoviti ovo: na istom tlu ne uspeva dugo besprekidno ista kultura.

''Porodica Žrtvić'', predstava Forum teatra u Nišu

U velikoj sali bioskopa Kupina u sredu 20. novembra biće održana predstava Forum teatra ''Porodica Žrtvić''.
Predstavu su kreirali mladi Niša u okviru projekta ''Budućnost po meri dece'', koji Društvo za razvoj dece i mladih - Otvoreni klub sprovodi u okviru programa Civil Society Forward Instituta za održive zajednice ISC i USAID -a.

O prijateljstvu roditelja i dece, Džon Lok

Ma za šta da vas pripita, osim ako to ne vodi kakvom kobnom i nepopravljivom zlu, vi se morate postarati da mu date savet kao prijatelj sa većim iskustvom, ali nemojte ništa dodavati svojim savetima što liči na zapovest ili vlast nad njim, niti ono što ne biste rekli stranom čoveku ili sebi ravnom. Inače, to znači odbiti ga zauvek od onih pitanja ili od svake koristi koju može da ima od vaših saveta.

Džon Lok, Misli o vaspitanju

Je Suis Malade

Zmijske uši roditelja

Pedagogija nam neće pomoći da otkrijemo nesporazume u našoj komunikaciji sa decom. Za tako nešto potrebno je stati na tačku gledišta drugog. Pedagogija je priča odraslih. Ako izvodite na put i vaspitavate, vi nikada ne stajete na tačku gledišta deteta. Kažu da su ljudi onoliko zreli i odrasli koliko mogu da sagledaju sebe. Šta se, dakle, dešava kada se odrasla, zrela osoba naljuti na dete? Šta njena ljutnja kaže o njoj? Šta možemo kao odrasli ljudi da uradimo kada smo besni, a da ne povredimo ni sebe ni druge? Kako prestati da povređujemo našu decu?

Odrasli i deca se ponekad svađaju. Retke su prilike kada učesnici mogu da objasne prave razloge iz kojih se svađa zapodenula. U velikom broju slučajeva odrasli isteruju pravdu oko toga ko je kriv, ko je u pravu, ko je pogrešio i koga treba kazniti. U životu često bude kriv i treba kazniti onoga ko je manji, a kažnjavaju oni koji su jači. Tako je i u svakodnevnom životu odraslih i dece. Malo je onih koji se pitaju šta se dogodilo, šta je dovelo do sukoba, kako se ko oseća i šta je tu kome potrebno. Da bi se to neko pitao, treba biti zaista zrela osoba.

Na različite načine možemo slušati i čuti sebe i druge. Tako je i u raspravama sa decom. Misliti bez negativnosti i osuđivanja ne znači da ste počeli da popuštate, već znači da slušate sebe (kao odrasle) i decu. Mi smo ljudi; naša osećanja se menjaju u zavisnosti od toga kako čujemo. Postoji veza između loših osećanja i procenjivačkih misli. Iza takvih misli, koliko god ih mi pedagoški opravdavali, uvek stoje neke naše nezadovoljene potrebe, naša nesvesna očekivanja, neko zaostajanje u sazrevanju.

Kako čujemo decu ne zavisi samo od toga šta nam deca govore već i od toga kakve uši imamo. Na časovima građanskog vaspitanja učili smo šta znači kad nekome izrastu zmijske uši. Uvek je važno oslušnuti kako se dete oseća i šta mu je potrebno. Zmijske uši to ne mogu da čuju. Šta nije u redu – to je prvo i osnovno što u njima odjekuje, njihov glavni interes i preokupacija. Postoje ljudi koji, u prenesenom značenju, gamižu nisko po zemlji svoje duše. Njihovi strahovi, razne osujećenosti i zaborav na dobra osećanja onemogućavaju im jasan pregled i mogućnost da precizno čuju.

Nikada nismo sigurni da ćemo pogoditi kako se dete u nekom trenutku oseća. Međutim, koliko je kome uopšte važno da to zna? Zmijske uši imaju oni odrasli ljudi koji ne čuju dobro. Oni se u slučaju makar i najmanjeg nesporazuma ponašaju kao da su napadnuti. Treba osetiti šta se dešava u srcu drugih ljudi čak i onda kada oni to ne znaju da kažu, kada su mali. Hoćemo li to umeti zavisi od mnogo stvari: koliko smo ljuti, neraspoloženi, povređeni, koliko želimo nešto što u ovom trenutku ne možemo da dobijemo. Negativna osećanja tvore određeni način mišljenja i rasuđivanja. Odrasli sugerišu sebi da ih deca nedovoljno poštuju, da ih ne vole, da ne priznaju njihov autoritet, da ništa nije kako treba, da se ne drži red. What would you be without your story?

Kako bi izgledao zajednički život sa decom bez cenzure koju odrasli čine na osnovu onoga što su čule njihove zmijske uši? Da li bi se onda gubili u kritikovanju dece, procenjivanju, etiketiranju, interpretiranju, dijagnostikovanju stvari, naređivanju, nejasnom izražavanju, neslušanju, poricanju lične odgovornosti, poricanju postojanja svakog izbora? Pedagoški hibris navodi odrasle, zrele osobe da govore ono šta neće, a ne šta hoće. Da ne iskazuju svoje zahteve nego da ih podrazumevaju. Da traže nešto što nije izvodljivo sada i ovde, ili što je uopšte neizvodljivo. Da se ne zna zašto traže to šta traže, iz koje potrebe i radi čega. Da naređuju, ne ostavljajući mogućnost da dete ne odgovori na zahtev. Da skupo naplaćuju svaku grešku koju uvide da se dogodila.  

Zbog toga što ne mogu dobro da vide i da čuju, odrasli loše procenjuju decu i žure da ih osude. Tada govore jezikom preterivanja, često naglašavajući šta važi uvek a šta ne važi nikada, šta misle svi a šta ne misli niko, zabranjujući, naređujući, grdeći, ubeđeni da sve to čine iz dobrih namera i promišljenih pedagoških razloga. Možda je sve te pedagoške tripove i nemoguće izraziti na neki drugačiji način. Možda smo u gornjim redovima nazreli i glavne tokove geneze ljudske pedagogije.

It's just a game

Pokrenuta inicijativa za hitno pronalaženje rešenja za sistem finansiranja teško obolele dece

http://nasadeca.weebly.com/


Strana  http://nasadeca.weebly.com/   namenjena je svim građanima koji smatraju da se efikasno i brzo mora uspostaviti  sistem finansijske i logističke pomoći teško oboleloj deci, kojoj je zdravstvenu i medicinsku pomoć jedino moguće pružiti u inostranstvu ili uz finansijsku podršku u lečenju i predstavlja vid građanske javne rasprave. 

Pozivamo sve pojedince ili grupe, roditelje, udruženja roditelja bolesne dece, lekarska udruženja  i sve ostale koji žele da daju svoj doprinos na konstruktivan način, da se sa predlozima uključe u raspravu.
Rasprava se trenutno vodi na blogu Jelice Greganović i trajaće do daljnjeg, kao i na strani Diskusije ovog sajta, sve do pronalaženja i uspostavljanja trajnog i funkcionalnog rešenja. 

Udruživanje snaga, veština, životnog i profesionalnog iskustva svih zainteresovanih građana, može dovesti do konkretnog i funkcionalnog razrešenja problema sa kojima se gotovo beznadežno nose i suočavaju roditelji i njihova obolela deca.

Alternativna pedagogija, Božidar Mandić

Borim se protiv licemerne pedagogije. Bolje da dete dobije traume, jer tada postoji šansa da ih izleči, nego da odrasta u lažnom svetu zabluda koje su ispleli odrasli. Dva osnovna predmeta škole života su traganje i primećivanje. Treba da tragamo po magmi nepoznatih životnih prostora i u toj odiseji da primećujemo lepotu i teškoću. Dečje mogućnosti su velike, treba ih razvijati i imati u njih poverenja.

Božidar Mandić, Porodica bistrih potoka

''Prozor u njihov svet'', izložba u Nišu

Dance With Me

Možda je to već ličnost

Odrastanje dece našeg vremena odvija se kroz mnogobrojne protivrečnosti. Mi ne možemo da znamo koje su to protivrečnosti ukoliko dobro ne razumemo logiku savremenog sveta. Date okolnosti utiču i na pedagoške ideje i na način na koji se ljudi obraćaju deci uopšte. Više nije dovoljno biti moderan, kao nekada. Mi živimo u doba ’’postmoderne’’. Ovaj pojam se odnosi na promene u životu čovečanstva nakon jedne prelomne tačke u istoriji zapadnog sveta. Danas se priznaje da se ljudi na jednom istom prostoru drže različitih životnih ciljeva i zadataka i da su sve njihove težnje dopuštene i opravdane. Da bismo bili ljudi svog vremena ne možemo da budemo isključivi prema drugom i drugačijem, moramo da prihvatimo da su različiti stavovi i koncepcije jednako vredni i da priznamo da su budući ishodi otvoreni, neizvesni i nezavisni od naših ideja. Bilo bi dobro videti u kakvoj vezi ove promene stoje sa životom dece i praksom vaspitanja u zapadnom društvu.

Danas se u svetu traži da se uspostave novi odnosi sa decom, odnosi u kojima će, iz tačno određenih razloga, vaspitne namere odraslih i svaka komunikacija na pedagoškoj osnovi biti prevaziđene kao relikt prošlosti. Već više od trideset godina postoji jedno drugačije, alternativno opisivanje i vrednovanje vaspitanja. Tu više nije reč o povremenim uspesima i promašajima roditelja i vaspitača, već o ubitačnom sukobu sa decom koji traje decenijama. Odrasli iživljavaju svoje emocije, oni često gube kontrolu nad sobom, puštaju filmove, maltretiraju, smaraju, napinju decu – i to se događa stalno. Pričalo se o tome i ranije, ponekad. Međutim, u savremenoj filosofiji takvi fenomeni prvi put su jasno postavljeni kao pedagoški problem. Pokazuje se da ponašanje odraslih u većini slučajeva nije ništa vrednije niti bolje od ponašanja dece.

Možda pod okriljem postmoderne misli dolazi vreme da se suočimo sa jednim od poslednjih tabua savremenog čoveka, onim koji se zove: opravdanost vaspitavanja drugih. Da li to što imaš decu znači da treba da ih vaspitavaš?  Šta ako mladi nisu, i ne treba da budu, predmet tvoje pedagoške obrade? U civilizaciji zapadnog sveta svako dete, čim se rodi, degradira se u položaj objekta vaspitavanja. Nije tako u svim kulturama sveta. Niti je bilo u prošlosti, niti je tako danas. Zapadni čovek smatra da je njegovom detetu vaspitanje potrebno da bi sazrelo i postalo samostalna ličnost, te da odlučujuću ulogu u tome ima upravo on. Ova u velikoj meri neosvešćena pretpostavka sve više se dovodi pod znak pitanja. Možda je dete već ličnost, a možda ni odrasli, kao ni deca, to još uvek nisu. Možda je ličnost samo reč.

Možda između čovečnosti dece i odraslih nema suštinske razlike, te nema nikakvog smisla da odrasli rade na osposobljavanju dece. Istinska samostalnost je, kako neki tvrde, samo ona koja polazi iz samog čoveka, a ne ona za koju će se mladi spremati uz pomoć ma kako pametnih i dobro pripremljenih odraslih. Bilo kako bilo, mi smo ljudi XXI veka. Nama se može da sve ove dileme otvoreno postavimo i da ih čak neko vreme ostavimo bez odgovora. Da mogućnosti koje su važile za tabu teme, nešto što se ćutalo, o čemu se nije čak ni pomišljalo, sada glasno istaknemo. Tek da vidimo šta će se u tom slučaju dešavati u glavama ljudi. To je ideja antipedagogije.

Samo bez pedagogije!, Oda XX veku, Bela Hamvaš

Situacija s kojom treba računati jeste da hegelijansko idejno vaspitanje nije uspelo da kompromituje život i veliki deo dece nije uspelo navesti u ideju. Upravo se zbilo obratno, odnosno život je kompromitovao vaspitanje, i to tako teško da danas sam pomen vaspitanja kod čoveka s dobrim osećanjima izaziva podozrenje.

Names

His name was Perry
He had a learning difficulty
His father was a very mean man
His father burned his skin
His father send him to his death
He was ten years old
He was ten years old
He was ten years old

Her name was Naomi
Beautiful round face, so ashamed
Told me how to please a man
After school in the back of a bus
She was doing it every day
She was eleven years old
She was eleven years old
She was eleven years old

Her name was Sheryl
Black hair, like an electric space
She would pretty paint my face
She was a very good friend
Her father would come to her in the night
She was twelve years old
She was twelve years old
She was twelve years old

His name was Donovan
He was a very good friend
The cards were stacked against him
He was selling cocaine
The last time I saw him
He was thirteen years old
He was thirteen years old
He was thirteen years old

His name was Charles
He said he was in love with me
We were both fourteen
Then I had to move away
Then he begin to smoke crack
Then he had to sell ass
I don't know where he is
I don't know where they are

Неуважена упозорења Исидора Граорца

(Из рецензије књиге др Исидора Граорца, ''Детињство, духовност, нихилизам'')

Постоји ли дете у Србији? Исидор Граорац је први и до наших дана једини теоретичар друштвених наука или социјалне философије који је на српском језику умео овако да пита. Врло је неизвесна будућност сваке земље која се тако хипокритски односи према дечјем народу – неуобичајено је, смело и пророчким тоном, завапио он. У време када су се без реда и на све стране тражили одговори на ''српско питање'', професор Граорац је грехе свог народа уздигао до нивоа греха читавог света, а суштину политичких и социјалних промашаја данашњице редуковао на следеће: Можемо ли себе разумети без узимања у обзир оног што деца желе и имају да саопште? Данас изгледа да је слика света и наша самосвест, без дечијих увида и слутњи, оштећена за најважније знање о животу, знање будућности.

Тумарајући кроз језовите догађаје осамдесетих и деведесетих, професор Граорац је посматрао, проживљавао, промишљао, махао и питао себе и друге оно што је у овој књизи скупљено. Догађаји већ данас, неколико година касније, делују као да долазе са руба нестварног. Деца из Пребиловаца у Босни учествују у церемонији откопавања и поновне сахране посмртних остатака жртава из Другог светског рата. Девојчица са Косова обавештава свет о тешкој обесправљености, својој и друге деце. Мале избеглице у Србији тугују за напуштеним кућама. Широм света, далеко ван граница немирног Балкана, деца страдају у терористичким акцијама, постајући жртве неких који су умели да смисле и другачији одговор.

Немојте осуђивати родитеље, учитеље ни најумније одрасле које слушате, што не могу ни вама ни себи на задовољавајући начин да објасне све ово. Мало ко данас разуме себе и свет у коме смо се нашли а још мање је оних који то умеју да изразе. Промене су нагле, радикалне и рационално неухватљиве, такође, дубоко ирационалне и нехумане. Стога и одраслима и деци треба данас нови језик и нова памет да би бар понешто од оног битног артикулисали и дефинисали. Да ли су одрасли, који су вас оптеретили толиком одговорношћу, учинили све што су морали и могли на ширењу светом ваше истине о вашем животу? Мислим да је посебно велика неправда да ви, деца, трајете под теретом лажи о себи и народу коме припадате – пише професор Граорац, потресен над сликом са ковчезима које су деца доведена да носе. Он је тај који је на почетку балканске катастрофе једини узвикивао: Зар да их учимо братству само с онима који иду у школу, који су исте нације као они, који припадају истој републици или идеологији? Мислим да нам такве  заблуде деца неће опростити. Јер, ми нисмо Југославија и нисмо васпитачи ако нисмо уз њих (децу са Косова) и ако они нису са нама. Неколико година касније, детету са Косова које чита политички говор професор отписује: Ни пред собом немамо смелости да мислимо и исказујемо праве речи за оно што нас сналази. Твој говор је опомена и наставницима и родитељима да размисле о ономе  шта су учинили и шта чине за живот који очекује тебе и твоје вршњаке.

Колико наивно, после свега, звуче речи које је Исидор Граорац упутио председнику Коштуници: Потребно нам је охрабрење са највишег места... Неке истине постану појамне тек кад се искажу са високог места - нарочито ако се узме у обзир свестан осврт изречен у истом писму, да наше највеће невоље произилазе отуда што смо обмањивани, што смо веровали у заблуде и лажи, које нису спознали као такве ни они који су владали нашом свешћу и савешћу. У тексту о детињству, тероризму и лицемерју, професор Граорац формулише коначно и ''право педагошко питање'': Да ли је уопште васпитање могуће ако поред нас убијају децу?! Нема више вредности које нису инструментализоване и злоупотребљене. Све је релативно. Тешко је рећи према чему је данашњи човек затворенији: према критичком филозофском мишљењу, или аутентичном дечијем изразу. А других извор правог живљења и смисленог делања, изгледа, уопште нема.

                                                                            Ивица Живковић