Velike priče odraslih

Zapadna civilizacija novijeg doba uspela je da dekonstruiše i raskrinka mnoge svoje samonametnute velike priče. Svet odraslih je jedna od Priča kojoj dekonstrukcija tek predstoji. Neumitni zakoni po kojima taj svet funkcioniše još uvek čekaju na svoje alternative.

Prva i najznačajnija alternativa morala bi da bude život bez vaspitanja. Dete kao homo educandus – biće kome je vaspitanje potreba – samo je jedna od hipoteza, masivni potporni stub na kojem počiva svet odraslih. Postmoderno iskustvo pokazuje nam da je i ova hipoteza sasvim neproverena. Šta je sve potrebno da odrasli učine da bi jedno dete, rođeno sa kompletnim fizičkim i duševnim potencijalom, ono koje raste sazreva i uči po sasvim prirodnim zakonima rasta sazrevanja i učenja, moglo da stekne i održi svoje ljudsko dostojanstvo?

Druga alternativa je prosta vera u život. Ona nijednom detetu ne manjka, ali istovremeno predstavlja ispit na kome padaju mnogi odrasli, naročito oni koji razmišljaju o svojoj deci.

Ima još mnogo alternativa, a njihova kruna je nova priča o odgovornosti.

O njoj se ne može pisati a da se ne piše mnogo.

Prisustvo dece na nekim punktovima sveta odraslih, kada bi bilo dopušteno, značajno bi pomoglo da svako od ovih rešenja otpočne da postoji.