Počinje škola!

Školstvo je mit sa rogobatnom koreografijom, prepun čudnovatih logičkih nedorečenosti. To je atomska sila utvrđena na grčevitom neodstupanju odraslih. To je svakodnevni dugogodišnji reality show, nasilno nametnut i samonametnut kao život dece.

Uraaaa! Počinje škola! Ovo su reči koje ćemo pročitati na mnogim bilboardima, ali ih nikada nećemo čuti iz usta živog deteta.

Dete koje bi odlučilo da se ne povinuje školskoj disciplini našlo bi se u poziciji sličnoj dezerterima u kakvom otadžbinskom ratu. Sila koju su spremni da primene protiv njega dovoljna je da ga razori i odnese. Stepen odbojnosti sa kojom bi moralo da se suoči dovoljan je da ga parališe.

Uredno pohađanje škole i marljivo izvršavanje obaveza na nebrojeno mnogo nivoa sprovode se po zakonu koji priliči dobroj antičkoj tragediji. Zreli ljudi naše civilizacije toliko su zastrašeni ovim mitskim figurama, toliko opčinjeni pozorišnim maskama, tako nemoćno i slepo prepušteni neumitnoj volji sudbine, da reči deteta vekovima tu nije dopušteno da postoji.

Odrasli, koji bez izuzetka vole decu, smislili su božansku mašinu koja i njihovo ućutkano dete vuče ka koristi, sreći, dobru i jedinom načinu da u njihovom svetu preživi.

Solidarnost protiv deteta

Odrasli su solidarni u frontu prema svetu deteta. Njihova solidarnost olako se opravdava i unapred je opravdana. Dogovori na tom planu postižu se lako, brzo i jasno.

Majka je solidarna sa ocem i otac sa majkom. Rodbina je solidarna sa ocem i majkom. Škola sa porodicom a porodica sa školom. U slučajevima preterivanja, koje mi imenujemo rečju nasilje, nema ko da zastupa dete.

Drugima nije dopušteno da priđu. Porodica je idol kome se ne sme pristupiti bez patetikom osoljenih žrtava.

Odgovornost za porodicu jednaka je kod odraslih i kod dece. Razlika je u tome što deca odraslima nju ne nameću i što se o neodgovornostima roditelja ćuti. Odgovornost odraslih ne preispituje niko.

Porodici služe i odrasli i deca. Uprkos svoj nezrelosti, deca to čine na plemenitiji način.

''Da te vodi dete'', Od kipa do kamena, Žoze Saramago

Ne mogu da zamislim ništa tako čudesno i nasušno kao što je mogućnost da idemo kroz život vođeni rukom deteta koje smo nekad bili. Zato će i epigraf moje ''Knjige iskušenja'' glasiti: ''Pusti da te vodi dete koje si bio''. Kad bismo tako hodili kroz život, možda ne bismo učinili tolika nepočinstva i izdaje jer bi nas to negdašnje dete povuklo za rukav i reklo: ''nemoj to da radiš''. Očigledno, u pitanju je piščeva fantazija jer pisci tome i služe, ali bi istovremeno mogla biti i jedna životna filozofija.

Cry, Baby, Cry

To znaš, a ono za školu što treba ne znaš!

Usredsređenost deteta na određene stvari verovatno postoji uvek. Ona postoji i kada je mi odrasli ne registrujemo. Takva specifična koncentracija deo je dečjeg sveta i ne može se osporavati njeno postojanje.

’’To znaš, a ono za školu što treba ne znaš’’. Rezignirani roditelji, osmislitelji i izricatelji ove konstatacije, trude se da detetu nametnu drugačiju selekciju. To silovanje pažnje poznato je kao disciplina. Obično se vezuje za školu, odgovornost, radne navike i puteve koji su poznati. Sve su to pojmovi koje ljudi u potpunosti shvataju tek kada napune dvadeset jednu godinu ili koji mesec ranije.

Drvo se poznaje po svojim plodovima. Jedini siguran plod disciplinovanja jeste dosada, često praćena osećajem nesigurnosti. Svakodnevno maltretirano dete postepeno gubi staloženost i sabranost u svom, dečjem svetu. Veliki, teškim naoružanjem opskrbljeni svet odraslih oduzima mu teritoriju.

Dete postaje dezorijentisano, pogubljeno, inertno. Zauzvrat dobija udeo na sigurnim putevima napredovanja u životu i ponekad, u sasvim retkim prilikama, po koju reč odobravanja od strane odraslih.

Deca su od rođenja odgovorna za sebe, Hubertus fon Šonebek

Хубертус фон Шонебек, оснивач удружења ''Пријатељство са децом'', пише о потреби међусобног опхођења одраслих и деце онако како то одговара њиховим тренутним осећањима, без осећања дужности према другима. Нико нема већу вредност од другога, што важи и за конфликтне ситуације. Реакција другога увек је његова лична ствар, за коју ми нисмо одговорни. ''Свако од рођења'' – тврди Шонебек – ''сноси одговорност за себе, своја осећања и вредновања. Одбацују се одговорност за другог и старатељство над другим''. Осећање одговорности одраслих за дете произилази из става о детету као homo educandus-у, бићу коме је васпитање потреба. За оне који не прихватају тај став, деца су од самог свог рођења зреле личности. Она не постају зрела тек током одрастања – деца су од рођења одговорна за себе. Они који то увиђају и цене не осећају одговорност за њих. Одрасли који не осећају одговорност за другог долазе без захтева, без листе и без педагошке мисије. Они су способни да наступе на аутентичан начин – као личности. Они центар своје концентрације не пребацују на дете када су заједно са њим. Уместо тога, они остају при себи и преузимају одговорност пре свих за ону личност која је њима самима поверена – за себе саме. На тај начин они нуде детету оно најпотребније: респект за њихову способност одговорности за себе и једнака права са одраслима.

Osuda američke javnosti za knjigu ''Istrenirati dete''

Knjiga o vaspitanju dece, pod nazivom "Istrenirati dete", u kojoj se objašnjava kako "efikasno" tući najmlađe i dalje je hit među konzervativnim hrišćanima u SAD, ali i predmet velikih osporavanja.

Autori Majkl i Debi Pirl preporučuju roditeljima da decu tuku šibama, lenjirima i remenjem da bi njihovu volju potpuno podredili svojoj. Ovu knjigu kupuju većinom evangelisti, a u njoj se može pročitati da je za decu mlađu od godinu dana "najbolja" brezova šiba ili lenjir od 30-ak centimetara, a za "vaspitanje" veće dece - veće šibe ili remen.

"Reč je o uvežbavanju dečijeg uma pre nego što nastane kriza: to je priprema za budućnost i bezrezervnu poslušnost", tvrde autori. Troje dece do sada je umrlo u porodicama koje slede vaspitnu filozofiju autora ove knjige. Autori udaranje dece ne smatraju kaznom već tvrde da potčinjavanje i zlostavljanje zapravo štiti decu, jer preventivno sprečava postupke zbog kojih bi deca mogla biti kažnjena?!

Za buntovniju decu preporučuju "nultu toleranciju". "Primenite svu potrebnu silu da ih (decu) stavite na njihovo mesto. Ako treba da sednete na njih i udarate ih - ne ustručavajte se. I činite to dok se ne predaju. Potpuno ih porazite", pišu Pirlovi. Osporavani autori pravdaju se da njihova knjiga nikako ne može navesti čoveka da postane nasilan, ali u javnosti se smatra da je to najekstremnija knjiga koju su američki konzervativni hrišćani ikada objavili.

Jedan od autora - Majkl Pirl - pastor je u Tenesiju. Mnogi hrišćani, ateisti i razni aktivisti bore se za trajnu zabranu te knjige, a inicijativa se proširila i u Evropu. Pokrenuto je nekoliko peticija i skupljeno nekoliko stotina hiljada potpisa. Veliki izdavači ne žele da prodaju tu knjigu, a mnogi distributeri uklonili su je iz svoje ponude na internetu.

Preuzeto sa sajta www.bebac.com  

Mala deca mala briga velika deca velika briga

Briga je u svim svetskim jezicima višeznačna reč, naročito kada se dovede u vezu sa detetom. Dete je ono koje iziskuje brigu, koje treba zbrinuti i koje zabrinjava. Nije isto brinuti za dete, brinuti o detetu i brinuti zbog njega, zbrinuti dete ili biti njime zabrinut/zabrinuta.

Ne brinuti o svom detetu svojevrsno je nasilje njegovih staratelja, koje se uprkos svojoj sablažnjivosti često sreće. Međutim, postoji i briga koja detetu ne donosi mir, koja se ne može smatrati privilegijom ni deteta o kome se brine ni onoga ko o njemu brine.

Slično je kada se radi o pomoći. Pomagati detetu na nametljiv način, sa pritiskom, tamo gde pomoć nije potrebna, gde ona čak i ometa razvoj deteta, zapravo ne pomaže nikom. Učestala patetika moralnog misionarenja koja prati mnoge ovozemaljske pomoći i brige neposredno je u funkciji pritiska na dete.

Mala deca mala briga velika deca velika briga. Roditelji koji ''previše'' brinu ili ''neprestano'' pomažu svom detetu smatraju sebe njegovom žrtvom. Žrtva ima pravo na nasilje. Roditelji-žrtve legitimno i bez mnogo skrupula vrše nasilje nad svojom decom, ono nasilje koje niko ne naziva pravim imenom. 

Samo da ih izvedem na put

Samo da ih izvedem na put – kaže mnogi otac za svoga sina i kćer. Kuda ih to on izvodi? Šta on neprestano, iz dana u dan, čini kako bi ih tamo izveo? Od kojih  postupaka se sastoji njegovo izvođenje? Odgovori na ovo pitanje kriju najveći deo objašnjenja pojma ’’pedagogija’’.

Samo. Samo to. Sve ostalo će u njegovom životu krenuti na dobro, samo kada on u tome bude uspeo. Šta ovog roditelja čini ovako nestrpljivim? ’’Put’’ na koji on hoće da izvede svoju decu – to je nekakav deo života, koji će njegova deca nastaviti da žive sama, samostalno, bez njegove pomoći, bez njegove brige, žrtve. Taj deo pripada neizvesnoj budućnosti, koja sasvim izvesno stoji pred svima njima.

Otac ulaže svu svoju brigu, svu napetost i opterećenje, osobine koje on kod sebe veoma visoko vrednuje, u vreme koje će doći i koje će biti bezbrižno za sve. Za razliku od svoje dece, on je iskusan, upućen i obziran. On, otprilike, zna šta je sve potrebno činiti da bi njegova deca postigla uspeh u životu, nezavisno od toga koliko je u životu uspeo i koliko je uspešan on sâm.

Za to vreme oni se, svi zajedno, već nalaze na nekom putu, putu zajedničkog života i svakodnevne komunikacije. Za razliku od ’’Puta’’, ovaj put je realan, on stoji nadohvat ruke i svima je poznat. On se događa. Otac ga obogaćuje i osmišljava brigom, često teatralnom, ponekad patetičnom, onom koja se uvek okončava kao pritisak, a koja treba njemu i njegovoj deci da ulije osećaj sigurnosti.

Na njemu nema uspeha ni posvećenosti: to je samo put ka uspehu i posvećenosti. On nije život: on je samo priprema za to. Svaki trenutak vedrine, opuštenosti i poverenja na ovom putu zastrašuje oca, kazujući njemu, ocu, da u tom slučaju duševnog mira u budućnosti sigurno neće biti.

Zapali se Ivica planina (Narodna pesma)

Zapali se Ivica planina.
Sve izgore, ništa ne ostade.
Sam' ostade drvo javorovo.
I pod njime dete mali Jova.
Majka Jovi tiho govorila.
Rasti sine za nedelju dana.
Za nedelju kao za godinu.

(Narodna pesma)

Bog malih stvari, Arundati Roj (proposal)

Uz pomoć nepobedive dečje nevinosti, brat i sestra blizanci pokušavaju da oblikuju svoje detinjstvo u senci olupine u kakvu se pretvorila njihova porodica, njihova usamljena majka, njihova baka, stric, tetka, svi hrišćani u jednom malom mestu na jugu Indije. To je topla priča iz nama dalekog ljudskog svemira indijskog potkontinenta, o ljudima koji takođe imaju i nebo i drveće i noć sa žutim Mesecom. I reku sivo-zelenu s ribama u njoj. I rađanje i umiranje. Svoje krugove pakla i raja. Arundati Roj, dobitnica Bukerove nagrade, dala nam je u ruke roman usidren u moru patnje, ali istovremeno duhovit i čaroban.

Luka

My name is Luka. I live on the second floor. I live upstairs from you. Yes I think you've seen me before. If you hear something late at night: some kind of trouble, some kind of fight. Just don't ask me what it was.

I think it's because I'm clumsy. I try not to talk too loud. Maybe it's because I'm crazy. I try not to act too proud. They only hit until you cry, after that you don't ask why. You just don't argue anymore.

Yes I think I'm okay. I walked into the door again. Well, if you ask that's what I'll say and it's not your business anyway. I guess I'd like to be alone with nothing broken, nothing thrown. Just don't ask me how I am.

Dobro dete

Ono šta deca kažu često deluje usput izrečeno, nedorečeno ili rasejano. Deca ne umeju jednoznačno da se izraze, ni doslovno ni u prenesenom značenju. Ako se i desi da nešto zvučno izreknu, to će se verovatno utopiti u tokove opšteg, nekoncentrisanog i nepažljivog slušanja i uvažavanja dečjih reči.

Ona samo želi dobro dete – ovo je jedan osmogodišnji dečak izgovorio o svojoj majci. Šta znači ’’dobro dete’’? On to verovatno ne može do kraja da shvati.

To najverovatnije ne mogu da shvate ni njegovi roditelji, koji te reči često koriste. To ne razumemo u potpunosti ni mi, koji te reči slušamo i o njima razmišljamo sa strane.

Postoji ovde druga zvučna reč, o kojoj se više može naslututi i znati. Ona želi... Ona samo želi... Nisu li ovo reči koje mogu da nanesu nesagledivi bol? Ona, mama, želi nešto, želi nekoga, nešto ili nekoga, što zasigurno nisam ja.

Psiholozi, dečji lekari, socijalni radnici ponekad govore o ljubavi prema detetu, prihvaćenom i neprihvaćenom detetu, željenoj i neželjenoj deci. Prema njihovim pričama, ispada da su ove kategorije nešto što preti dalekosežnim posledicama. I tada, samo tada, one mogu da zastraše, ili zabrinu nas koji o tome razmišljamo.

Neprestano, sanjarski i nestrpljivo ispoljavajući pred svojim, živim detetom, želju svog srca, stalno mu verbalno i neverbalno saopštavajući da ono zapravo, svojim postojanjem, uzurpira mesto nekoga drugog, nekoga dostojnog da postoji i da se voli, oni nepogrešivo proizvode u svom detetu određeni osećaj i samosaznanje. Dete ostaje neželjeno dete.

Nije lako podneti da budete neželjeno dete. Treba izdržati saznanje da vas roditelj, onaj koga volite najbolje kako umete, više ne želi. Dete ne zna šta to znači. Ono se prilagođava i udostojava. Ono mora da podnese i izdrži sliku o sebi. Ono nastoji da je učini boljom.

Dete postaje prilagođeno dete. Ono delom ostaje dete, a delom postaje ’’dete’’. Ostaje stvarno i postaje nestvarno, i živo i neživo, i staloženo i napeto. Ono još uvek postoji i ono, isto, počinje da ne postoji.

Susret sa dobrim detetom, prilagođenim detetom, nije susret sa detetom. Postepeno, svagda delimično i nikada dovoljno dobijajući željeno dobro dete, roditelji gube priliku da žive sa detetom, svojim detetom. To je cena nezahvalnosti, idolopoklonstva, nasilja prema životu.

Dobro dete je mit, ono je totem i zastrašujući idol naše civilizacije. Ono je izmišljotina, obmana i samoobmana, neživa ljudska tvorevina kojoj beživotni odrasli muškarci i žene naše civilizacije prinose na žrtvu vlastitu decu.