Little Girls

Ana Marija Miterer pred decom, Travnička hronika, Ivo Andrić

Vreme provedeno u društvu dece Ana Marija je smatrala izgubljenim. U prisustvu dece nju je mučila neka beskrajna pustoš i čamotinja. Ta nežna dečja tela, koja još rastu, odbijala su je kao nešto presno i nezrelo i izazivala kod nje osećanje fizičke nelagodnosti i nerazumljive bojazni. Ona se, ni sama ne znajući zašto, stidela tog osećanja i krila ga pod slatkim rečima i živahnim klicanjem sa kojim je uvek prilazila deci. Ali u sebi, duboko u sebi, ona se i gadila i pribojavala dece, tih malih ljudi koji nas gledaju svojim velikim, novim očima, prodorno i upitno, i kao sudije hladno i strogo. Ili se bar njoj tako činilo. Ona je redovno obarala oči pred dužim pogledom dece, dok joj se to nikada nije dešavalo pred pogledom odraslih, verovatno stoga što su odrasli tako često ili podmitljive sudije ili voljni saučesnici naših slabosti i poroka.

RODITELJ PLUS = batine MINUS: Kampanja Mreže organizacija za decu Srbije

Mreža Organizacija za decu Srbije pokrenula je nacionalnu kampanju koja ima za cilj unapređenje roditeljske prakse kroz promociju uspešnih primera u odgajanju dece bez fizičkog kažnjavanja. Zadatak kampanje je da do kraja 2014. godine direktno uključi najmanje 3000 roditelja koji nenasilno vaspitavaju svoju decu i koji mogu iz svog ličnog ugla da prenesu znanje, priču, iskustvo - kako im to uspeva. Roditelji koji se priključe kampanji biće pozvani da potpišu Deklaraciju roditelja Srbije, da lajkuju FB stranu kampanje i postuju dobre primere nenasilnog vaspitavanja dece.

Stav Zaštitnika građana Republike Srbije o fizičkom kažnjavanju dece

СТАВ ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА О ФИЗИЧКОМ КАЖЊАВАЊУ ДЕЦЕ

Последњих годину дана интензивиране су расправе у стручној и општој јавности о томе да ли физичко кажњавање деце од стране родитеља треба законом забранити, или је то једна од нужних дисциплинских мера у васпитавању деце, које се родитељи у Србији не желе одрећи, а поготово да им се та забрана наметне законом.

На глобалном плану одвијали су се слични процеси. Након резултата истраживања објављеног у Студији Генералног секретара Уједињених нација о насиљу над децом из 2006. године, Комитет за права детета, као експертско тело Уједињених нација је исте године усвојио Општи коментар бр. 8 „Право детета на заштиту од телесног кажњавања и осталих окрутних или понижавајућих облика кажњавања“. Тако је елиминисање свих облика физичког,  понижавајућег и окрутног кажњавања деце у свим, па и породичним условима – постало не само регионални, eвропски, већ и глобални циљ. Комитет је од држава потписница Конвенције о правима детета затражио да уведу изричиту забрану телесног кажњавања деце у свим срединама, као да и спроведу акцију подизања свести и ширења знања о добрим родитељским праксама.

Зато су се  сличне расправе,  са већим или мањим жаром, водиле и воде широм света, а Европа предњачи у заступању модела да се физичко кажњавање деце, пошто је већ протерано из јавних институција (школа, пре свега), истисне и из породичне средине. Савет Европе амбициозно је прокламовао као свој циљ - Европу без телесних казни, до 2009. године. Од 33 земље које су усвојиле законску забрану да се деца васпитавају применом батина, 23 их је из Европе. У још 22 земље широм света владе су изразиле опредељеност да овај проблем уреде законом. Иако овај циљ није у потпуности остварен, процес је незаустављив.

Осим посвећености Републике Србије поштовању права и унапређењу положаја деце, а посебно спречавању и заштити деце од сваког облика насиља, наша земља се, ратификацијом Конвенције о правима детета и чланством у Савету Европе, обавезала и да спроводи конкретне мере, почев од усклађивања домаћег законодавства са међународним нормама и стандардима, преко формирања институционалних механизама за заштиту деце, до покретања превентивних програма, кампања и акција подизања свести о штетности и неефикасности примене телесног кажњавања деце и ширења знања о позитивним родитељским вештинама и праксама васпитања и дисциплиновања деце.

У нашој земљи забрањен je и кажњив сваки облик физичког насиља и кажњавања одраслих у свим ситуацијама и срединама, па и у породици. Није широко позната чињеница да је још 1929. године, Законом о јавним школама Краљевине Југославије изричито забрањено физичко кажњавање као мера подучавања и васпитавања ученика. Данас је јасно да би наставник који би применио физичко кажњавање детета-ученика био одговаран за преступ (кривично дело, прекршај или дисциплински преступ по закону који уређује образовање), a физичко кажњавање изричито је забрањено и у институцијама за извршење заводских санкција према деци која су учинила неко кривично дело, као и у институцијама социјалне заштите у којима су смештена деца без родитељског старања или деца са сметњама у развоју и инвалидитетом. Само у породици, у којој се васпитање деце у високом проценту одвија уз помоћ батина и других физичких, понижавајућих или окрутних казни (према истраживању УНИЦЕФ-а, МИСЦ, 2010. године, 67% испитаника батином решава неке од проблема са децом), употреба физичког кажњавања није изричито забрањена, иако Породични закон из 2005. године прави искорак ка забрани физичког кажњавања, забрањујући родитељима употребу "понижавајућих поступака и казни које вређају људско достојанство детета".

Поштовање и уживање људских права и слобода треба обезбедити за све људе, па и за сву децу и у свим срединама без разлике. Друштво које забрањује сваки облик насиља међу одраслима, не може истовремено да прихвата и чак одобрава када се деца подвргавају неком облику физичког напада и насртаја, повређивања или застрашивања, па макар то било у сврху васпитавања и дисциплиновања  од оних који су детету најближи и за одрастање детета одговорни.

Значајно је подсетити да  научна сазнања, бројна истраживања и искуства стручњака указују на штетност и готово потпуну неефикасност примене физичке казне над дететом ради његовог васпитања и дисциплиновања. Најзначајнији резултати су они о штетним последицама примене телесног кажњавања деце: телесно кажњавање може оштетити тело (мишиће, кости, нервни систем и мозак), а повреде су теже и далекосежније што је организам млађи; оно код деце изазива осећања страха, понижења, обезвређености, неповерења и губитка самопоуздања; одсуство објашњења и разлога због чега је понашање детета било недозвољено и неприхватљиво не подстиче морални развој детета; телесним кажњавањем дете се учи да је насиље ефикасан начин разрешавања сукоба и навођења других ка неком свом циљу или шаље порука да се у односу са јачима од себе преузима улога жртве; итд.

Забрана телесног кажњавање заснована је на начелу да не постоји физичко кажњавање које је разумно и у корист деце. О томе је веома изричит био и Европски суд за људска права још 1998. године, када је једногласно огласио одговорном Велику Британију због законског толерисања „разумног кажњавања“ коме је био изложен дечак од стране очуха.

Телесна казна има само тренутни ефекат и доводи до прекида неприхватљивог или опасног понашања детета, али дугорочно производи контраефекат. То је, између осталог, био разлог због којег су  батине још давно забрањене у школама, јер је потврђено да физичко кажњавање не помаже, већ отежава процес учења, а дуже посматрано производи и отпор према даљем усвајању знања и напредовању и утиче и на напуштање образовања.

Неки случајеви тешког повређивања малог детета приликом примене физичког кажњавања („шејкинг бејби“ и други) разбили су мит да се бољи резултати у васпитању постижу уколико се са физичким кажњавањем рано започне, односно, да је телесна казна ефикаснија кад се примењује на млађем него на старијем детету и када дете још увек не разуме вербално изражене родитељске поруке, налоге и објашњења. Посебна природа малог детета, његова већа зависност, рањивост и осетљивост на ризике и повреде и развој који је у току, чине да последице било којих неодговарајућих и угрожавајућих поступања и услова теже погађају децу на раном узрасту него децу старијег узраста, због чега најранији узраст детета (0 - 6) захтева управо више, а не мање, заштите.

Заштитник грађана сматра да је управо законска забрана кажњавања деце ударцем (руком, каишем, прутом, варјачом и сл. реквизитима) по неком делу тела и коришћењем других облика физичке силе прави пут да се ружна пракса прогна и из породице и из односа родитеља и деце. Без изричите законске забране, физичко кажњавање се – упркос свим чињеницама о његовој штетности и апелима стручњака – сматра дозвољеним, а родитељи ће, без законске препреке, много лакше посезати за овом методом васпитања.

Осим активности усмерених на обезбеђивање одговарајућег животног стандарда, подршке и ресурса у окружењу, које држава мора да обезбеди родитељима (као што су мере спречавања дечјег сиромаштва, мере запошљавања, различите услуге намењене дневном старању о деци запослених и незапослених родитеља...), неопходне су кампање, акције ширења знања и едукације о родитељству - пре свега о позитивним родитељским праксама,  саветовалишта,  услуге психолошке подршке за родитељске парове и сличне услуге, које ће пружати родитељима неопходне информације и податке о правилном и здравом развоју детета, дететовим потребама и узрасним карактеристикама, као и могућност усвајања вештина ефикасног родитељства и ненасилних метода васпитавања.

Добар знак је да медији у Србији све више, и у све позитивнијем контексту, обрађују тему штетности примене физичке казне у васпитавању и дисциплиновању детета.

Потребна је и константна едукација професионалаца који раде са децом, а тиме, посредно и са родитељима, пре свега младим мајкама и очевима, о  пожељним моделима васпитавања деце који не подразумевају телесне казне као васпитни метод. Управо због тога, Заштитник грађана је припремио брошуре са едукативним порукама, намењене мајкама и очевима тек рођених беба и родитељима деце која полазе у основну школу. Брошуре ће, у сарадњи са УНИЦЕФ-ом, бити диструбиране у породилишта и школе, где ће их родитељима презентовати педијатријске и патронажне сестре, односно учитељице и учитељи њихове деце.

Једна од дечјих потреба јесте и дисциплина, која се заснива на познавању граница и правила понашања и одговорности. Темељ доброг родитељства представља прихватање и разумевање дететових карактеристика, прилагођавање васпитних метода особинама детета, јасно и ненасилно постављање граница, знање да је васпитавање и дисциплиновање процес учења и увид да родитељи васпитавају децу и на сопственом примеру. Добро познавање детета и адекватно задовољавање дететових потреба, неопходни су предуслови за васпитно деловање на дете, јер се тако развија повезаност детета са родитељима, која је најмоћније средство за утицање на дете, а у рукама је родитеља.

Ударање одраслих је напад.

Ударање животиња је окрутност.

Ударање деце  НИЈЕ „за њихово добро“.

ЗАМЕНИЦА ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА ЗА ПРАВА ДЕТЕТА

Тамара Лукшић – Орландић  с.р.

Београд, 25. 10. 2012. год.