Veliko polje raži, i tako to

Velika dela svetske književnosti posvećena su toj, možda najdubljoj, najpotresnijoj i najobuhvatnijoj temi čovečanstva zapadne civilizacije: temi odrastanja. Sve protivrečnosti odrastanja dece ne možemo da razumemo mišljenjem koje ne predstavlja filosofiju vremena u kojem se to odrastanje događa. Zato se može reći da je Rusoov Emil bio prvo prepoznato dete u civilizaciji zapadnog sveta. Njegovo poslednje dete je niko drugi do Holden Kolfild, glavni junak romana Lovac u raži. Jer Emil je nastao u doba prosvetiteljstva, velike vere u moć čovekovog razuma i sposobnosti uređenja ljudskog društva, porodice, škole i svih tipova socijalnih odnosa. Emil je bio budućnost čovečanstva. Holden Kolfild je stvoren sredinom jezivog XX veka, kada je objavljen kraj humanizma, smrt Boga, nepovratna ekološka katastrofa, egzistencijalna ugroženost ljudskog bića i veliko napuštanje dece. Holden Kolfild bio je poslednje živo napušteno dete. Posle njega budućnosti u zapadnom svetu više nema.

Lovac u raži je knjiga o obračunu sveta zapadne civilizacije sa sopstvenom decom. U najpotresnijoj viziji svetske književnosti XX veka, viziji Holdena Kolfilda, budućnost je predstavljena kao, citiram, ’’jedno veliko polje raži, i tako to, i sva ta mala deca, na hiljade male dece, i nikoga u blizini, mislim, nikoga ko je veliki’’. Na kraju tog polja, kako objašnjava Holden svojoj desetogodišnjoj sestri, postoji jedna suluda litica. A deca koja se igraju u raži, ona trče i ponekad ne gledaju kuda idu, tako da mogu preći liticu i nestati u provaliji, koja je, kako ja tumačim, provalija života, ili, kako bi Holden to rekao, provalija života i tako to.

Za mene je ovo roman prepun tuge; ona provejava kroz svaki njegov red. To je tuga napuštenog deteta, tuga zbog napuštenosti dece, zbog svesti o deci koja prelaze liticu, koja mogu nestati i koja nestaju u provaliji jer nema nikoga da pazi na njih. Ovo je, takođe, tužbalica o porazu sveta odraslih, sveta koji se suočava sa poslednjim svojim detetom, junakom romana Lovac u raži, Holdenom Kolfildom. U liku starog profesora Spensera, u drugom poglavlju, koji žrtvuje Holdena svojoj utopiji o potrebi obrazovne discipline u koju više ni sam ne veruje. U liku gospođe Morou, u osmoj glavi, koja se bori sa problemom svog identiteta žene i majke i u tome, ako ja dobro razumem, dopušta sebi da pređe granicu koketiranja sa Holdenom, koji je vršnjak njenog sina. U liku mladića Lusa, u devetnaestoj glavi, koji, tek što je stupio u odraslo doba, našavši se tobože s one strane ograde zrelosti, pokazuje nadobudnost i prezir prema dobrodušnom Holdenu, i u liku mladog profesora Antolinija, u dvadeset četvrtoj glavi, koji zastrašuje Holdena suvišnim znacima nežnosti u krevetu njegove kuće u toku noći, dok mu je Holden bio gost. Na sve ove znake surove bahatosti i nebrige odraslih, Holden Kolfild, poslednje dete sveta zapadne civilizacije, reaguje dostojanstveno, uzvišeno, sa mnogo lepote, pokazujući razumevanje, pristojnost i prezir prema nasilju, u isto vreme ne gajeći nikakve iluzije, ne vodeći ratove i mireći se sa istinom o sebi kao napuštenom mladom ljudskom biću.

Sa istim osećajem otmenosti on učestvuje u epizodama sitnih, prolaznih nesporazuma: sa ženama u baru, sa taksistima (sa kojima pokušava da podeli svoju dečju dilemu o tome kuda idu patke iz jezera u parku kad dođe zima), sa liftbojem makroom i prostitutkom iz hotela (koju ne želi da iskoristi, iako ju je platio) i, najzad, sa časnim sestrama, koje jedine pokazuju kakvo takvo uvažavanje prema Holdenu, ali su i same u prolazu, posvećene vanzemaljskim idealima. Isto poštovanje i takt Holden pokazuje i prema svojim vršnjacima: školskim drugovima Akliju i Stredleteru, devojci Džejn Galager, koju voli (koja se ne pojavljuje kao lik, ali je romantičnom sećanju na nju posvećeno čitavo jedanaesto poglavlje), devojci Sali Hejs, sa kojom pokušava da se emotivno zbliži, ali se to okončava nesporazumom i, najzad, prema svojoj braći i sestrici. Potresnu ljubav koju pokazuje govoreći o svom preminulom bratu Eliju, zatim odmerenu, ali takođe sigurnu ljubav prema starijem bratu Di Biju, koji je odrastao i odvojio se od kuće, i najveću, dominantnu ljubav, danas u šesnaestogodišnjaka nezamislivu, prema svojoj desetogodišnjoj sestri Fibi. Ona ga je i spasila neke vrste socijalnog samoubistva, namere da zauvek ode, tako što je na mesto dogovorenog dolaska da se oproste ponela i svoje stvari, da ide sa njim, što je, po meni, najemotivnija scena u romanu.

Oni koje Holden jedine ne pominje, to su njegovi roditelji. Mada u prvim rečenicama tvrdi za njih da su dobri, i sve to, ali da su previše osetljivi i da zato o njima neće govoriti, on odbija da se vrati kući i namerava da ode bez pozdrava. Ovo je knjiga o konačnom porazu porodice – makar onog njenog dela koji se tiče roditeljskih odnosa – i o herojskom nepristajanju poslednjeg deteta zapadnog sveta na porodičnu hladnoću. Jer ako se epohalna tragedija napuštanja dece može oprostiti i celome svetu, roditeljima se to nikada ne može oprostiti.

Takav kakav jeste, prikazan u svetlu svih ovde pomenutih odnosa, Holden Kolfild, poslednje dete književnosti zapadnog sveta, na kraju knjige daje zapanjujući odgovor na staro, klasično pitanje o tome šta želi biti kada odraste, čime će se baviti, u kom pravcu želi da se razvija i usavrši. On o tome govori svojoj sestrici Fibi, krišom došavši u sopstveni dom da je vidi, i počinje priču time što pogrešno navodi pesmu čiji stih glasi: ’’Ako neko nekoga sretne dolazeći kroz raž’’ kao ’’Ako neko nekoga ulovi dolazeći kroz raž’’. On joj onda poverava tu svoju priču o polju raži punom dece, gde nema nikoga odraslog da pazi na njih, da ne pređu preko ruba litice. I on želi da bude taj – jedini odrasli na svetu, da stoji na rubu litice i da po čitav dan lovi decu koja se u igri zatrče prema provaliji, da ne bi upala u nju. On samo želi da bude to. Lovac u raži.

You know that song, ’’If a body catch a body coming through the rye’’? I’d like...

It’s ’’If a body meets a body coming through the rye’’, old Phoebe said. ’’It’s a poem, by Robert Burns’’.

’’I know it’s a poem by Robert Burns’’.

She was right, though. It is ’’If a body meets a body coming through the rye’’. I didn’t know it then, though.

I thought it was ’’If a body catch a body’’, I said. Anyway, I keep picturing all these little kids playing some game in this big field of rye and all. Thousands of little kids, and nobody’s around. Nobody big, I mean, except me. And I’m standing on the edge of some crazy cliff. What I have to do, I have to catch everybody if they start to go over the cliff. I mean, if they’re running and they don’t look where they’re going. I have to come out from somewhere and catch them. That’s all I’d do all day. I’d just be the catcher in the rye and all. I know it’s crazy, but that’s the only thing I’d really like to be. I know it’s crazy.

Old Phoebe didn’t say anything for a long time.

Then, when she said something, all she said was: ’’Daddy’s going to kill you’’.

I don’t give a damn if he does, I said.

Generacijski gledano, mi smo potomci Holdena Kolfilda u prvom kolenu. Mi smo u njegovim godinama, toga se dobro sećam, svi u svojim školskim dvorištima nosili ko Hesea, ko Ničea, ko Bukovskog, ali uvek i najviše njega, Lovca u raži. Nema je on bio model za identifikaciju. I videli smo još onda da takve dece više nigde nema. Ali kroz našu fanatičnu posvećenost ovoj knjizi čuvala se vera u ljude.

Neka je večan pomen nedavno preminulom Džeromu Dejvidu Selindžeru, piscu najčitanijeg dela svetske knjževnosti.