Odrastanje dece
našeg vremena odvija se kroz mnogobrojne protivrečnosti. Mi ne možemo da znamo
koje su to protivrečnosti ukoliko dobro ne razumemo logiku savremenog sveta.
Date okolnosti utiču i na pedagoške ideje i na način na koji se ljudi obraćaju
deci uopšte. Više nije dovoljno biti moderan, kao nekada. Mi živimo u doba
’’postmoderne’’. Ovaj pojam se odnosi na promene u životu čovečanstva nakon
jedne prelomne tačke u istoriji zapadnog sveta. Danas se priznaje da se ljudi
na jednom istom prostoru drže različitih životnih ciljeva i zadataka i da su
sve njihove težnje dopuštene i opravdane. Da bismo bili ljudi svog vremena ne
možemo da budemo isključivi prema drugom i drugačijem, moramo da prihvatimo da
su različiti stavovi i koncepcije jednako vredni i da priznamo da su budući
ishodi otvoreni, neizvesni i nezavisni od naših ideja. Bilo bi dobro videti u
kakvoj vezi ove promene stoje sa životom dece i praksom vaspitanja u zapadnom
društvu.
Danas se u svetu
traži da se uspostave novi odnosi sa decom, odnosi u kojima će, iz tačno
određenih razloga, vaspitne namere odraslih i svaka komunikacija na pedagoškoj
osnovi biti prevaziđene kao relikt prošlosti. Već više od trideset godina
postoji jedno drugačije, alternativno opisivanje i vrednovanje vaspitanja. Tu
više nije reč o povremenim uspesima i promašajima roditelja i vaspitača, već o
ubitačnom sukobu sa decom koji traje decenijama. Odrasli iživljavaju svoje
emocije, oni često gube kontrolu nad sobom, puštaju filmove, maltretiraju,
smaraju, napinju decu – i to se događa stalno. Pričalo se o tome i ranije,
ponekad. Međutim, u savremenoj filosofiji takvi fenomeni prvi put su jasno
postavljeni kao pedagoški problem. Pokazuje se da ponašanje odraslih u većini
slučajeva nije ništa vrednije niti bolje od ponašanja dece.
Možda pod okriljem
postmoderne misli dolazi vreme da se suočimo sa jednim od poslednjih tabua
savremenog čoveka, onim koji se zove: opravdanost vaspitavanja drugih. Da li to
što imaš decu znači da treba da ih vaspitavaš?
Šta ako mladi nisu, i ne treba da budu, predmet tvoje pedagoške obrade?
U civilizaciji zapadnog sveta svako dete, čim se rodi, degradira se u položaj
objekta vaspitavanja. Nije tako u svim kulturama sveta. Niti je bilo u
prošlosti, niti je tako danas. Zapadni čovek smatra da je njegovom detetu
vaspitanje potrebno da bi sazrelo i postalo samostalna ličnost, te da odlučujuću
ulogu u tome ima upravo on. Ova u velikoj meri neosvešćena pretpostavka sve
više se dovodi pod znak pitanja. Možda je dete već ličnost, a možda ni odrasli,
kao ni deca, to još uvek nisu. Možda je ličnost samo reč.
Možda između
čovečnosti dece i odraslih nema suštinske razlike, te nema nikakvog smisla da
odrasli rade na osposobljavanju dece. Istinska samostalnost je, kako neki
tvrde, samo ona koja polazi iz samog čoveka, a ne ona za koju će se mladi
spremati uz pomoć ma kako pametnih i dobro pripremljenih odraslih. Bilo kako
bilo, mi smo ljudi XXI veka. Nama se može da sve ove dileme otvoreno postavimo i
da ih čak neko vreme ostavimo bez odgovora. Da mogućnosti koje su važile za
tabu teme, nešto što se ćutalo, o čemu se nije čak ni pomišljalo, sada glasno
istaknemo. Tek da vidimo šta će se u tom slučaju dešavati u glavama ljudi. To
je ideja antipedagogije.
Нема коментара:
Постави коментар