Nerazumevanje sveta

Nerazumevanje sveta u kojem živimo veliki je problem današnjice. To znači raditi nešto što nas ne dovodi do željenog cilja, a i dalje misliti da će nas dovesti. ono dovodi do dve tipične barijere u komunikaciji odraslih sa decom.

Prva je argumentum ad hominem, logička greška po kojoj neko, umesto da se bavi samom temom rasprave, napada vas ili drugu osobu u kontekstu koji nema veze sa izrečenim. To je jedna od brojnih lingvističkih tvorevina koje ograničavaju čovekov um,  netačna, ali ima uticaja na zainteresovane. Naime, ona stavlja jedan mali okvir oko informacije, a okviri utiču na opažanje.

Double binding se događa kada osoba od autoriteta predstavlja dve različite, podjednako neugodne opcije nesvesnoj žrtvi. Radi se o iluziji, ali žrtva to ne shvata. Prihvatiti to kao stvarno dovodi do katastrofalnih rezultata.

Biti razuman znači imati korisno razumevanje sveta. Potrebno je zdravo protumačiti informaciju, biti dobar posmatrač, raspolagati smislenom logikom kojom razmišljamo o dobijenim informacijama i imati navigacioni sistem koji nas vodi između zamišljenog i stvarnog.

Biti razuman danas treba smatrati uslovom da se neko smatra odraslom osobom i da se može kao odrasla osoba obratiti detetu.

Škola je totalitarna institucija, Darijuš Hjetkovski

Po definiciji škola, kao obrazovna institucija, ne može da promoviše originalnost i indovidualnost, jer se to kosi s njenim imperativom da, prema utvrđenim standardima, obrazuje mase budućih građana.

Nemoguće je da se stvore idealni uslovi za razvoj trideset jedinki koje imaju različite potrebe, težnje, mogućnosti i poglede na svet.

Da bismo učili po utvrđenim standardima, potrebno je imati standardnog učenika. Ukoliko takvog nemamo, za dobro čitavog društvenog organizma treba da težimo da ga stvorimo. Standardan učenik: potiče iz dobre porodice koja nastavlja hrišćansko-patriotsku tradiciju; lišen je želja i viših ciljeva – njegov jedini cilj je obrazovanje; ne pravi probleme i ne zna šta je to društveni život; poseduje bezgraničnu sposobnost prilagođavanja; voli životinje, opšti s ljudima, može da se pohvali legitimacijom nekog društva za zaštitu prirode; duboko veruje u ono šta mu se govori; živi utonuo u mrak, a uloga profesora je da da prosveti i izvuče iz tog ponora; ima ’’kičmu’’ i dobro usađena načela, pošten je, pravedan, kolegijalan; ocene mu se kreću u granicama od 3 do 4, peticu retko dostiže.

Svet u kojem je profesor mesija a udžbenik Biblija jeste divan, jednostavan (i nestvaran). U tom slučaju primenjuje se taktika prinudnog ujednačavanja: formulisanjem uvek istih rečenica, tzv. objektivne istine; prihvatanjem utvrđenog pogleda na svet; izbegavanjem škakljivih tema, naglašavanjem činjenica a ne stavova; prihvatanjem obrazaca ponašanja, odevanja i nametanjem obaveze da se poštuju; nametanjem načina čitanja lektire; ispunjavanjem slobodnog vremena; kontrolisanjem i praćenjem.

Škola je totalitarna isnstitucija a ne demokratska. Kao takva, nije u stanju da priprema za život u demokratiji. U stvarnosti, učenik: prestaje da govori, pošto ga ne slušaju; preživljava više nego što se pedagozima čini, pada u stanja depresije, potištenosti; voli da se izražava izgledom; kad zamor materijala dostigne kritičnu tačku, najčešće počinje da traži jednostavna rešenja; ne voli rutinu; ne opterećuje se datumima i brojevima; trajno pamti samo ono što ga zaista zanima; prema nekim profesorima gaji simpatiju a prema nekima ne; uči iskustvom i upoređivanjem; ne uspeva da nađe svoje mesto u svetu; ima lična interesovanja koja često nisu u skladu sa smernicama škole.

Običan učenik ima mnoge sličnosti sa romantičkim junakom, unapred osuđenim na neuspeh.

Ograničavanje slobode govora, određivanje obrazaca ponašanja, pa i standarda razmišljanja koji su prihvaćeni kao obavezni u sprovođenju discipline i ostvarivanju programskih postavki škole, jeste vid mešanja u život učenika koji ga uspešno sputava. On tada odustaje od ličnih potreba i želja, što dovodi do velikih depresija i problema s identitetom. Gube se vrednosti i osobine potrebne u zrelom dobu koje je škola dužna da razvija. Umesto da gradi, škola često uništava kod učenika ono čime ga je priroda obdarila.

Darijuš Hjetkovski, Da li učenika pustiti s lanca?

Škola sa ljudskim licem, Hubertus fon Šenebek

''Schule mit Menschlichem Antlitz'' (Škola sa ljudskim licem), izdanje 2001. g. – Knjiga naširoko prikazuje realnost i viziju prijateljske pozicije škola. Da li nastavnici zapravo znaju šta rade i kakvoj patnji su izložena deca u školama? Da li se škola pridržava ljudskih prava? Kako može škola izgledati u budućnosti? Šta može danas da učini jedan profesor kako bi škola izgledala deci prihvatljivija? Na ova pitanja ponuđeni su nekonvencionalni odgovori ali dosta uverljivi, sa mnoštvom praktičnih primera i dokaznog materijala za roditelje i nastavnike. Preporučuje se opreznost: knjiga nikog ne ostavlja ravnodušnim, nagoni na ozbiljno razmišljanje i ne predstavlja lagano štivo.

Hubertus von Schoenebeck, Schule mit menschlichem Antlitz

Vi ste to u Dečjem parlamentu odlučili da se ne sme farbati kosa, stavljati piercing, lakirati nokte, nositi odeća pripijena uz telo...

Jedna od najproblematičnijih kampanja smišljenih u ime podrške participaciji deteta (gde nego u školi?) jeste Dečji parlament. Nismo još videli direktora i nastavno osoblje kako preskaču lastiš ili razmenjuju sličice. Ali smo videli decu koja sede u parlamentu!

Postojanje Dečjeg parlamenta znači da ne postoji kritički pristup ustanovama iz sveta odraslih i da se strukture podanički obožavaju. U njih se veruje. Učešće deteta u parlamentu je mimikrija i vrhunac njegovog nesamopoštovanja, nešto u čemu ih odrasli zdušno podržavaju.

Deca se u Dečjem parlamentu ne pitaju da li je škola institucija vredna poštovanja i da li deca treba da se uključuju u organizacije rukovođene strahom i anksioznošću koji su za njih, na sreću, nerazumljive pojave. Čak i najskromniji ciljevi, poput malih koraka u unapređenju položaja deteta u školi, ne pojavljuju se na platformi namera Dečjeg parlamenta.

Odrasli koji stoje u kuloarima ove skupštine manipulišu, pojačavaju i promovišu najgore aspekte svog sveta. Deca koja to sa interesovanjem prihvataju ipak su izuzetak.

O detetu i braku, Fridrih Niče

Imam jedno pitanje samo za tebe, brate moj: kao olovo bacam ovo pitanje u tvoju dušu da bih saznao koliko je duboka.

Ti si mlad i želiš dete i brak. Ali ja te pitam: da li si ti čovek koji sme sebi poželeti dete? Da li si ti pobednik, samosavlađivač, zapovednik čula, gospodar svojih vrlina? To te pitam.

“DUGA GLUPOST”
A ono što nazivaju brakom mnogi i premnogi, oni izlišni – ah, kako da to nazovem? Ah, ovo siromaštvo duše udvoje! Ah, ova prljavština duše udvoje! Ah, ova bedna lagodnost udvoje! Mnoge kratke ludosti – to se kod njih zove ljubav. A njihov brak okončava mnoge kratke ludosti – kao duga glupost!

Ili iz tvoje želje progovara životinja i nužda? Ili usamljenost? Ili nezadovoljstvo sobom?

Želim da tvoja pobeda i tvoja sloboda čeznu za detetom. Žive spomenike treba da posazidaš svojoj pobedi i svom oslobođenju.

Treba da zidaš iznad sebe. Ali najpre sam moraš biti sazidan, prvo oblikovan telom i dušom.

Ne treba da se umnožavaš samo unapred, nego naviše! U tome neka ti pomogne bašta braka! Jedno uzvišenije telo treba da stvoriš, prvi pokret, točak koji se sam sobom okreće – stvaraoca treba da stvoriš. Brak: tako nazivam volju udvoje da se stvori jedno koje će biti više od onih koji su ga stvorili. Uzajamnim strahopoštovanjem nazivam brak, kao što priliči nosiocima takve volje.

Ovo neka bude smisao i istina tvoga braka.

Fridrih Niče, Vesela nauka

Budite bolji, Ella Dvornik

Moram ovo napisati. Kad sam isla u osnovnu moji "prijatelji" su se morali potajno druzit samnom jer njihovi roditelji nisu htjeli da budem "los utjecaj" na njihovu djecu. Govorili su im da smo mi obitelj narkomana i da ja pusim i pijem i drogiram se i da se smucam sa "sumnjivim" tipovima. Meni su moji roditelji dopustili da radim sto hocu ali samo ppd uvijetom da im kazem sve. Nisam sakrila svoje prvo pijanstvo ,prvu cigaretu , prvi joint ni prvog decka svojim roditeljima. I bas zato nisam nikad bila problematicna niti sam pretjerivala u icemu. I moji roditelji su uvijek znali gdje sam s kim sam i sto radim. Ta ista djeca tih roditelja su se pretvarali da "spavaju" kod mene. Izasle bi van zakopcane do grla a onda u hidrant stavljale odjecu i oblacile se u minice i pohodile pivijade sa 13 godina s deckima od preko 18. A ja bi sjedila doma i lagala njihovim starcima da "spavaju". Svi su pili i pusili dok sam ja igrala playstation s tatom doma a uvijek sam uzimala krivnju za ostale. Kad bi im nasli cigarete doma rekli bi da ih sakrivaju za mene i ja bi ponosno preuzela krivnju za svoje prijatelje i nisam imala problema jer moji roditelji znali da to radim za njih. Pokusale su me te iste prijateljice i otrovat domestosom kad sam imala 11...ja sam odlucila da ih se ne kazni jer su mi to bili jedini "prijatelji".....ja sam za sve tada bila djete bez buducnosti koja ce umrijet s iglom u ruci. Danas vidim te iste "klince" ... ostala trudna sa 17 pa se udala jer je mama rekla da tako treba .. druga u komuni vec godinama ,treca pobjegla od doma s deckom nema joj traga...i nije mi drago zbog toga, stovise voljela bi im pomoc ako nista jer su nekoc davno bili moji prijatelji i voljela sam ih i ne zelim nikome takvo zlo ikada...i ne krivim ih jer smo bili mladi. Roditelji stvarno nekad prebrzo donose zakljucke i sami si uniste buducnost djece birajuci im skole i prijatelje. Tada sam bila tuzna jer sam bila neprihvacena jer sam bila "loser" "debela" pa sam se ulizivala za malo prijateljstva, nisam bila ni lijepa ni zgodna, a ni dobra u skoli i druzila sam se vecinom samo s deckima... one su sve bile divne i krasne u rozom i u coporima... ponos svojih roditelja.... zalila sam za svime sto one imaju... al sada mi je drago sto mi se sve to dogodilo, sto sam od ranih dana imala prilike vidjeti kako ljudi znaju biti odurni i nepravedni. I vjerujem u karmu. I zelim vam rec da sve sto sada mislite da vam je grozno ce se jakooooo izokrenuti. I ako niste popularni u skoli to ne znaci da necete biti kasnije. I onaj mali geek s naocalama kojeg ni jedna cura nece pogledat ce postat neki milioner i sve koje su ga ignorirale ce htjet bit na njegovoj jahti.... Ne budite povrsni dok ste mladi.... vratit ce vam se grozno. Budite bolji... volite ljude zbog onog sto jesu a ne zbog onog sto vi zelite da budu. I nikad nikad nemojte zamjeriti,oprostite svima sve koji su vam lose napravili jer jedino tako cete postati bolji od njih.

Ella Dvornik, fb status

Pustite buru da se stiša, Naidžel Lata

Kada imate decu, kao da ste pozvali sve sile haosa u svoj život. Ne možete ništa bolje da se organizujete tokom ludila podizanja dece nego što biste se organizovali kada naiđe tornado. Kada vetar krene, krenete i vi. Veoma je važno ovo razumeti i prihvatiti. Ako ne učinite to, borićete se protiv haosa. Pobunićete se protiv cele te nepravde. Mislićete da bi trebalo da sve bude jednostavnije i zbog toga ćete biti nezadovoljni, čak i besni. Pustite buru da se stiša, primite je zenovskom mirnoćom, jer je haos jednak za sve nas.

Naidžel Lata, Politički nekorektno roditeljstvo

Manifest Neaktivnog roditeljstva

http://theriskykids.com/the-idle-parent-manifesto/

Tata/Mama, ja te posmatram

Little Girls

Ana Marija Miterer pred decom, Travnička hronika, Ivo Andrić

Vreme provedeno u društvu dece Ana Marija je smatrala izgubljenim. U prisustvu dece nju je mučila neka beskrajna pustoš i čamotinja. Ta nežna dečja tela, koja još rastu, odbijala su je kao nešto presno i nezrelo i izazivala kod nje osećanje fizičke nelagodnosti i nerazumljive bojazni. Ona se, ni sama ne znajući zašto, stidela tog osećanja i krila ga pod slatkim rečima i živahnim klicanjem sa kojim je uvek prilazila deci. Ali u sebi, duboko u sebi, ona se i gadila i pribojavala dece, tih malih ljudi koji nas gledaju svojim velikim, novim očima, prodorno i upitno, i kao sudije hladno i strogo. Ili se bar njoj tako činilo. Ona je redovno obarala oči pred dužim pogledom dece, dok joj se to nikada nije dešavalo pred pogledom odraslih, verovatno stoga što su odrasli tako često ili podmitljive sudije ili voljni saučesnici naših slabosti i poroka.

RODITELJ PLUS = batine MINUS: Kampanja Mreže organizacija za decu Srbije

Mreža Organizacija za decu Srbije pokrenula je nacionalnu kampanju koja ima za cilj unapređenje roditeljske prakse kroz promociju uspešnih primera u odgajanju dece bez fizičkog kažnjavanja. Zadatak kampanje je da do kraja 2014. godine direktno uključi najmanje 3000 roditelja koji nenasilno vaspitavaju svoju decu i koji mogu iz svog ličnog ugla da prenesu znanje, priču, iskustvo - kako im to uspeva. Roditelji koji se priključe kampanji biće pozvani da potpišu Deklaraciju roditelja Srbije, da lajkuju FB stranu kampanje i postuju dobre primere nenasilnog vaspitavanja dece.

Stav Zaštitnika građana Republike Srbije o fizičkom kažnjavanju dece

СТАВ ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА О ФИЗИЧКОМ КАЖЊАВАЊУ ДЕЦЕ

Последњих годину дана интензивиране су расправе у стручној и општој јавности о томе да ли физичко кажњавање деце од стране родитеља треба законом забранити, или је то једна од нужних дисциплинских мера у васпитавању деце, које се родитељи у Србији не желе одрећи, а поготово да им се та забрана наметне законом.

На глобалном плану одвијали су се слични процеси. Након резултата истраживања објављеног у Студији Генералног секретара Уједињених нација о насиљу над децом из 2006. године, Комитет за права детета, као експертско тело Уједињених нација је исте године усвојио Општи коментар бр. 8 „Право детета на заштиту од телесног кажњавања и осталих окрутних или понижавајућих облика кажњавања“. Тако је елиминисање свих облика физичког,  понижавајућег и окрутног кажњавања деце у свим, па и породичним условима – постало не само регионални, eвропски, већ и глобални циљ. Комитет је од држава потписница Конвенције о правима детета затражио да уведу изричиту забрану телесног кажњавања деце у свим срединама, као да и спроведу акцију подизања свести и ширења знања о добрим родитељским праксама.

Зато су се  сличне расправе,  са већим или мањим жаром, водиле и воде широм света, а Европа предњачи у заступању модела да се физичко кажњавање деце, пошто је већ протерано из јавних институција (школа, пре свега), истисне и из породичне средине. Савет Европе амбициозно је прокламовао као свој циљ - Европу без телесних казни, до 2009. године. Од 33 земље које су усвојиле законску забрану да се деца васпитавају применом батина, 23 их је из Европе. У још 22 земље широм света владе су изразиле опредељеност да овај проблем уреде законом. Иако овај циљ није у потпуности остварен, процес је незаустављив.

Осим посвећености Републике Србије поштовању права и унапређењу положаја деце, а посебно спречавању и заштити деце од сваког облика насиља, наша земља се, ратификацијом Конвенције о правима детета и чланством у Савету Европе, обавезала и да спроводи конкретне мере, почев од усклађивања домаћег законодавства са међународним нормама и стандардима, преко формирања институционалних механизама за заштиту деце, до покретања превентивних програма, кампања и акција подизања свести о штетности и неефикасности примене телесног кажњавања деце и ширења знања о позитивним родитељским вештинама и праксама васпитања и дисциплиновања деце.

У нашој земљи забрањен je и кажњив сваки облик физичког насиља и кажњавања одраслих у свим ситуацијама и срединама, па и у породици. Није широко позната чињеница да је још 1929. године, Законом о јавним школама Краљевине Југославије изричито забрањено физичко кажњавање као мера подучавања и васпитавања ученика. Данас је јасно да би наставник који би применио физичко кажњавање детета-ученика био одговаран за преступ (кривично дело, прекршај или дисциплински преступ по закону који уређује образовање), a физичко кажњавање изричито је забрањено и у институцијама за извршење заводских санкција према деци која су учинила неко кривично дело, као и у институцијама социјалне заштите у којима су смештена деца без родитељског старања или деца са сметњама у развоју и инвалидитетом. Само у породици, у којој се васпитање деце у високом проценту одвија уз помоћ батина и других физичких, понижавајућих или окрутних казни (према истраживању УНИЦЕФ-а, МИСЦ, 2010. године, 67% испитаника батином решава неке од проблема са децом), употреба физичког кажњавања није изричито забрањена, иако Породични закон из 2005. године прави искорак ка забрани физичког кажњавања, забрањујући родитељима употребу "понижавајућих поступака и казни које вређају људско достојанство детета".

Поштовање и уживање људских права и слобода треба обезбедити за све људе, па и за сву децу и у свим срединама без разлике. Друштво које забрањује сваки облик насиља међу одраслима, не може истовремено да прихвата и чак одобрава када се деца подвргавају неком облику физичког напада и насртаја, повређивања или застрашивања, па макар то било у сврху васпитавања и дисциплиновања  од оних који су детету најближи и за одрастање детета одговорни.

Значајно је подсетити да  научна сазнања, бројна истраживања и искуства стручњака указују на штетност и готово потпуну неефикасност примене физичке казне над дететом ради његовог васпитања и дисциплиновања. Најзначајнији резултати су они о штетним последицама примене телесног кажњавања деце: телесно кажњавање може оштетити тело (мишиће, кости, нервни систем и мозак), а повреде су теже и далекосежније што је организам млађи; оно код деце изазива осећања страха, понижења, обезвређености, неповерења и губитка самопоуздања; одсуство објашњења и разлога због чега је понашање детета било недозвољено и неприхватљиво не подстиче морални развој детета; телесним кажњавањем дете се учи да је насиље ефикасан начин разрешавања сукоба и навођења других ка неком свом циљу или шаље порука да се у односу са јачима од себе преузима улога жртве; итд.

Забрана телесног кажњавање заснована је на начелу да не постоји физичко кажњавање које је разумно и у корист деце. О томе је веома изричит био и Европски суд за људска права још 1998. године, када је једногласно огласио одговорном Велику Британију због законског толерисања „разумног кажњавања“ коме је био изложен дечак од стране очуха.

Телесна казна има само тренутни ефекат и доводи до прекида неприхватљивог или опасног понашања детета, али дугорочно производи контраефекат. То је, између осталог, био разлог због којег су  батине још давно забрањене у школама, јер је потврђено да физичко кажњавање не помаже, већ отежава процес учења, а дуже посматрано производи и отпор према даљем усвајању знања и напредовању и утиче и на напуштање образовања.

Неки случајеви тешког повређивања малог детета приликом примене физичког кажњавања („шејкинг бејби“ и други) разбили су мит да се бољи резултати у васпитању постижу уколико се са физичким кажњавањем рано започне, односно, да је телесна казна ефикаснија кад се примењује на млађем него на старијем детету и када дете још увек не разуме вербално изражене родитељске поруке, налоге и објашњења. Посебна природа малог детета, његова већа зависност, рањивост и осетљивост на ризике и повреде и развој који је у току, чине да последице било којих неодговарајућих и угрожавајућих поступања и услова теже погађају децу на раном узрасту него децу старијег узраста, због чега најранији узраст детета (0 - 6) захтева управо више, а не мање, заштите.

Заштитник грађана сматра да је управо законска забрана кажњавања деце ударцем (руком, каишем, прутом, варјачом и сл. реквизитима) по неком делу тела и коришћењем других облика физичке силе прави пут да се ружна пракса прогна и из породице и из односа родитеља и деце. Без изричите законске забране, физичко кажњавање се – упркос свим чињеницама о његовој штетности и апелима стручњака – сматра дозвољеним, а родитељи ће, без законске препреке, много лакше посезати за овом методом васпитања.

Осим активности усмерених на обезбеђивање одговарајућег животног стандарда, подршке и ресурса у окружењу, које држава мора да обезбеди родитељима (као што су мере спречавања дечјег сиромаштва, мере запошљавања, различите услуге намењене дневном старању о деци запослених и незапослених родитеља...), неопходне су кампање, акције ширења знања и едукације о родитељству - пре свега о позитивним родитељским праксама,  саветовалишта,  услуге психолошке подршке за родитељске парове и сличне услуге, које ће пружати родитељима неопходне информације и податке о правилном и здравом развоју детета, дететовим потребама и узрасним карактеристикама, као и могућност усвајања вештина ефикасног родитељства и ненасилних метода васпитавања.

Добар знак је да медији у Србији све више, и у све позитивнијем контексту, обрађују тему штетности примене физичке казне у васпитавању и дисциплиновању детета.

Потребна је и константна едукација професионалаца који раде са децом, а тиме, посредно и са родитељима, пре свега младим мајкама и очевима, о  пожељним моделима васпитавања деце који не подразумевају телесне казне као васпитни метод. Управо због тога, Заштитник грађана је припремио брошуре са едукативним порукама, намењене мајкама и очевима тек рођених беба и родитељима деце која полазе у основну школу. Брошуре ће, у сарадњи са УНИЦЕФ-ом, бити диструбиране у породилишта и школе, где ће их родитељима презентовати педијатријске и патронажне сестре, односно учитељице и учитељи њихове деце.

Једна од дечјих потреба јесте и дисциплина, која се заснива на познавању граница и правила понашања и одговорности. Темељ доброг родитељства представља прихватање и разумевање дететових карактеристика, прилагођавање васпитних метода особинама детета, јасно и ненасилно постављање граница, знање да је васпитавање и дисциплиновање процес учења и увид да родитељи васпитавају децу и на сопственом примеру. Добро познавање детета и адекватно задовољавање дететових потреба, неопходни су предуслови за васпитно деловање на дете, јер се тако развија повезаност детета са родитељима, која је најмоћније средство за утицање на дете, а у рукама је родитеља.

Ударање одраслих је напад.

Ударање животиња је окрутност.

Ударање деце  НИЈЕ „за њихово добро“.

ЗАМЕНИЦА ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА ЗА ПРАВА ДЕТЕТА

Тамара Лукшић – Орландић  с.р.

Београд, 25. 10. 2012. год.

Velike priče odraslih

Zapadna civilizacija novijeg doba uspela je da dekonstruiše i raskrinka mnoge svoje samonametnute velike priče. Svet odraslih je jedna od Priča kojoj dekonstrukcija tek predstoji. Neumitni zakoni po kojima taj svet funkcioniše još uvek čekaju na svoje alternative.

Prva i najznačajnija alternativa morala bi da bude život bez vaspitanja. Dete kao homo educandus – biće kome je vaspitanje potreba – samo je jedna od hipoteza, masivni potporni stub na kojem počiva svet odraslih. Postmoderno iskustvo pokazuje nam da je i ova hipoteza sasvim neproverena. Šta je sve potrebno da odrasli učine da bi jedno dete, rođeno sa kompletnim fizičkim i duševnim potencijalom, ono koje raste sazreva i uči po sasvim prirodnim zakonima rasta sazrevanja i učenja, moglo da stekne i održi svoje ljudsko dostojanstvo?

Druga alternativa je prosta vera u život. Ona nijednom detetu ne manjka, ali istovremeno predstavlja ispit na kome padaju mnogi odrasli, naročito oni koji razmišljaju o svojoj deci.

Ima još mnogo alternativa, a njihova kruna je nova priča o odgovornosti.

O njoj se ne može pisati a da se ne piše mnogo.

Prisustvo dece na nekim punktovima sveta odraslih, kada bi bilo dopušteno, značajno bi pomoglo da svako od ovih rešenja otpočne da postoji.

Gargantua i Pantagruel, Fransoa Rable

’’Sad, molim vas, zabeležite da je u početku sveta (govorim o prastarom dobu, pre više od četrdeset puta četrdeset noći, da se poslužim računanjem drevnih Druida), baš ono kada je Kain ubio brata svoga Avelja, zemlja, krvlju pravednikovom sva natopljena, bila te godine osobito plodna svim rodovima koji nam iz njene utrobe dolaze, a naročito mušmulama, pa su od pamtiveka tu godinu zvali godinom velikih mušmula, jer su po tri išle u mericu’’ (knj. II, gl. 1).

Deca vide. Deca postupaju.

Pojam deteta je iskonstruisan, Filip Arijes

Antropolozi su ponudili pouzdane empirijske dokaze da se razvoj ličnosti deteta razlikuje u različitim kulturama shodno osobenom načinu života i sistemu vrednosti koji u datoj kulturi prevladava.

Francuski istoričar Filip Arijes, analizom memoarske i pedagoške literature, pokazao je da su u našoj zapadnoj kulturi pojmovi deteta i detinjstva uslovljeni ne samo kulturom već i istorijom. Dete kao posebno, samosvojno biće ''otkriveno'' je tek u XVII veku. Pre toga nije postojao doživljaj detinjstva, svest o posebnosti deteta, o onome po čemu se dete razlikuje od odraslog.

Filip Arijes, Vekovi detinjstva

Stid (od) deteta

Stid deteta nije stid kojim se dete stidi: to je stid kojim se roditelji stide njega, svog deteta. Stid od deteta nije stid koji dolazi od deteta: to je stid kojim se roditelji stide od svega što im njihovo dete može prirediti.

Čisti, iskonski Stid Deteta je kategorija koja gotovo da ne postoji, koja se vaspitanjem suzbija, nešto što odrasli previđaju i čemu se podsmevaju, čemu ni u logici jezika nije obezbeđeno nedvosmisleno značenje. U isto vreme, stid dece, stid od dece je ono što se u svetu odraslih toleriše, pozdravlja i itekako dobro razume.

Ovo podmuklo oružje odraslih zapravo je još jedan od providnih sistema na kojima se gradi prisilno odrastanje. On je osnova za ucenjivanje dece, atmosfera i priča koja stavlja od znak pitanja sve što je detetu potrebno.

Stid je teatar za koji je potrebna publika. Strine i tetke, paroh, pozornik, oronula predsednica kućnog saveta, i svi lokalni ogovarači postaju instanca pred kojom roditelji odmeravaju svoj roditeljski ugled. Obavezan završni čin drame jeste ono patetično barokno samopreispitivanje majke i oca, mame i tate, gde su pogrešili, šta su prevideli, zbog čega im je dete ovakvo kakvo jeste, čin namešten tako da ga i dete gleda, tako da predstava bude za njega posebno bolna.

Ko bi, naprotiv, pokazao da se ponosi svojim detetom i da ga bezuslovno voli, izazvao bi jaku zabrinutost okoline i značajno doveo u pitanje vlastitu roditeljsku reputaciju.

Nasilje nad decom

Pored nasilja zasnovanog na rodu, društvenim ulogama i rasi, postoji i nasilje zasnovano na uzrastu. Među mnogim predrasudama zapadne civilizacije posebno su snažni stereotipi koje možemo nazvati uzrasnim. Samo, njih još uvek niko nije uvideo niti ih je ko tako nazvao.

Ima neke mutne povezanosti između odraslog doba i nasilja zasnovanog na zrelosti. Zreli ljudi maltretiraju i vrše pritisak nad nezrelom decom, nastojeći da ih što pre učine zrelom, kao što su to i oni sami.

Niko u ime odraslih ne preuzima odgovornost za to. Naš svet je definisao dečja prava, ali nije stvorio ništa što bi se moglo imenovati kao ’’dečje pitanje’’ ili ’’pitanje deteta’’. Izvršio je sve potrebne analize, ali još uvek nije postavio nikakav fokus na dete.

Nema nijedne civilizacijski prepoznate i priznate ljudske aktivnosti u kojoj bi mogla da se ustanovi ravnopravnost prema uzrastu. Ne zna se ni za jednu ozbiljnu perspektivu u kojoj bi čoveku male veličine, još nesazrelom i nedoraslom, bile garantovane jednake mogućnosti.

Pod mojom zaštitom, Hubertus fon Šonebek

Kakvim ušima slušam? Da li mogu da zadržim prijateljski svet u pedagoškom vrištanju? Ne uspeva uvek, ali često ipak uspeva.

U poseti smo, čuje se poznati dobromisleći pedagoški ton. Kasno je i deca moraju na spavanje. Kada kažem „vreme je za spavanje“, primećujem da to neće ići tako jednostavno. Takođe vidim da im treba dati još malo vremena, ali bi mi bilo drago kada bi me odmah poslušali.

Kilijan (10) je čuo ali je i dalje mirno čita svoju knjigu. Atmosfera postaje napeta. Gostoprimac ga najzad ljutito tera iz dnevne sobe: „..A sad u krevet!“ Ne komentarišem, ali se osećam nelagodno. Ton kojim mu se obraća je nelagodan. I za mene i za njega, primećujem.

On izleće iz sobe, beži uz stepenice, gde nastavlja čitanje. Odlazim u hodnik i zatičem ga kako sedi i čita. Nije u krevetu. Ipak, čuo sam te tonove, te naredbodavajuće tonove. Nije dobro ni za moje uši, ni za moje srce. Stepenice nisu krevet. Pa? Ne radi se o stepenicama ili krevetu, već o dostojanstvu, Kilijanovom dostojanstvu. O povredi koju su prouzrokovale reči (malo njih je bilo „primereno“).

„Onda nastavi da čitas, ja sam u spavaćoj sobi i odvešću Korbinijana na spavanje.“ Jasno mi je da je njemu jasno o čemu je reč. Kilijan ima deset godina, zna koliko je sati i o čemu se radi. Ipak,  ne želim ovakvo obraćanje u svom i njegovom svetu. „Shvati/ ja sam u pravu/ ti si nevaspitan/ kako samo možeš“- ne. Radije ću sačekati, i tako se ne radi o nečemu preterano važnom. Možda o petnaest minuta. Ali on nije dobrodošao u ovih „dodatnih“ petnaest minuta.

Ne volim da bilo kome, deci, Kilijanu uskraćujem dobrodošlicu, iako to ponekad činim. Ali to nikako ne volim. „Onda čitaj tu gore“- dajem mu do znanja da je dobrodošao i ostaće dobrodošao. Da li će sada doći ili ne? Zaštita.

I biva kao što uvek biva kada otvorim uši. Kada se vratim harmoniji i ostanem u njoj. Kada ne pružim prostor neprijatnoj buci pedagoške muzike koja prati „primoravanje“. Moje prijateljsko držanje dovodi ukoreno dete opet u mir. Kilijan dolazi posle par minuta u spavaću sobu.

„A, tu si“. „Da, tata“.

Hubertus von Schoenebeck,  (25.01.11)

Preuzeto sa sajta http://www.amication.de%2Funter_meinem_schutz.htm&h=fAQHwqQWl

Prevela sa nemačkog: Marija Martinović

Djeva danas rađa

Djeva danas rađa onoga koji postoji oduvek.
I zemlja prinosi pećinu onome kome se ne može pristupiti.
Anđeli sa pastirima slavoslove.
A mudraci sa zvezdom putuju.
Jer se, nas radi, rodilo dete mlado - predvečni Bog.

Klasična muzika za decu