(Из рецензије књиге др Исидора Граорца, ''Детињство, духовност, нихилизам'')
Постоји ли дете у Србији? Исидор Граорац је први и до наших дана једини теоретичар
друштвених наука или социјалне философије који је на српском језику умео овако да
пита. Врло је неизвесна будућност сваке
земље која се тако хипокритски односи према дечјем народу – неуобичајено
је, смело и пророчким тоном, завапио он. У
време када су се без реда и на све стране тражили одговори на ''српско
питање'', професор Граорац је грехе свог народа уздигао до нивоа греха читавог
света, а суштину политичких и социјалних промашаја данашњице редуковао на следеће: Можемо ли себе разумети без узимања у обзир
оног што деца желе и имају да саопште? Данас изгледа да је слика света и наша
самосвест, без дечијих увида и слутњи, оштећена за најважније знање о животу,
знање будућности.
Тумарајући кроз језовите догађаје осамдесетих и деведесетих, професор Граорац је посматрао, проживљавао, промишљао, махао и питао себе и друге оно што је у овој књизи скупљено. Догађаји већ данас, неколико година касније, делују као да долазе са руба нестварног. Деца из Пребиловаца у Босни учествују у церемонији откопавања и поновне сахране посмртних остатака жртава из Другог светског рата. Девојчица са Косова обавештава свет о тешкој обесправљености, својој и друге деце. Мале избеглице у Србији тугују за напуштеним кућама. Широм света, далеко ван граница немирног Балкана, деца страдају у терористичким акцијама, постајући жртве неких који су умели да смисле и другачији одговор.
Немојте осуђивати родитеље, учитеље ни најумније одрасле које слушате, што не могу ни вама ни себи на задовољавајући начин да објасне све ово. Мало ко данас разуме себе и свет у коме смо се нашли а још мање је оних који то умеју да изразе. Промене су нагле, радикалне и рационално неухватљиве, такође, дубоко ирационалне и нехумане. Стога и одраслима и деци треба данас нови језик и нова памет да би бар понешто од оног битног артикулисали и дефинисали. Да ли су одрасли, који су вас оптеретили толиком одговорношћу, учинили све што су морали и могли на ширењу светом ваше истине о вашем животу? Мислим да је посебно велика неправда да ви, деца, трајете под теретом лажи о себи и народу коме припадате – пише професор Граорац, потресен над сликом са ковчезима које су деца доведена да носе. Он је тај који је на почетку балканске катастрофе једини узвикивао: Зар да их учимо братству само с онима који иду у школу, који су исте нације као они, који припадају истој републици или идеологији? Мислим да нам такве заблуде деца неће опростити. Јер, ми нисмо Југославија и нисмо васпитачи ако нисмо уз њих (децу са Косова) и ако они нису са нама. Неколико година касније, детету са Косова које чита политички говор професор отписује: Ни пред собом немамо смелости да мислимо и исказујемо праве речи за оно што нас сналази. Твој говор је опомена и наставницима и родитељима да размисле о ономе шта су учинили и шта чине за живот који очекује тебе и твоје вршњаке.
Колико наивно, после свега, звуче речи које је Исидор Граорац упутио председнику Коштуници: Потребно нам је охрабрење са највишег места... Неке истине постану појамне тек кад се искажу са високог места - нарочито ако се узме у обзир свестан осврт изречен у истом писму, да наше највеће невоље произилазе отуда што смо обмањивани, што смо веровали у заблуде и лажи, које нису спознали као такве ни они који су владали нашом свешћу и савешћу. У тексту о детињству, тероризму и лицемерју, професор Граорац формулише коначно и ''право педагошко питање'': Да ли је уопште васпитање могуће ако поред нас убијају децу?! Нема више вредности које нису инструментализоване и злоупотребљене. Све је релативно. Тешко је рећи према чему је данашњи човек затворенији: према критичком филозофском мишљењу, или аутентичном дечијем изразу. А других извор правог живљења и смисленог делања, изгледа, уопште нема.
Ивица Живковић
Тумарајући кроз језовите догађаје осамдесетих и деведесетих, професор Граорац је посматрао, проживљавао, промишљао, махао и питао себе и друге оно што је у овој књизи скупљено. Догађаји већ данас, неколико година касније, делују као да долазе са руба нестварног. Деца из Пребиловаца у Босни учествују у церемонији откопавања и поновне сахране посмртних остатака жртава из Другог светског рата. Девојчица са Косова обавештава свет о тешкој обесправљености, својој и друге деце. Мале избеглице у Србији тугују за напуштеним кућама. Широм света, далеко ван граница немирног Балкана, деца страдају у терористичким акцијама, постајући жртве неких који су умели да смисле и другачији одговор.
Немојте осуђивати родитеље, учитеље ни најумније одрасле које слушате, што не могу ни вама ни себи на задовољавајући начин да објасне све ово. Мало ко данас разуме себе и свет у коме смо се нашли а још мање је оних који то умеју да изразе. Промене су нагле, радикалне и рационално неухватљиве, такође, дубоко ирационалне и нехумане. Стога и одраслима и деци треба данас нови језик и нова памет да би бар понешто од оног битног артикулисали и дефинисали. Да ли су одрасли, који су вас оптеретили толиком одговорношћу, учинили све што су морали и могли на ширењу светом ваше истине о вашем животу? Мислим да је посебно велика неправда да ви, деца, трајете под теретом лажи о себи и народу коме припадате – пише професор Граорац, потресен над сликом са ковчезима које су деца доведена да носе. Он је тај који је на почетку балканске катастрофе једини узвикивао: Зар да их учимо братству само с онима који иду у школу, који су исте нације као они, који припадају истој републици или идеологији? Мислим да нам такве заблуде деца неће опростити. Јер, ми нисмо Југославија и нисмо васпитачи ако нисмо уз њих (децу са Косова) и ако они нису са нама. Неколико година касније, детету са Косова које чита политички говор професор отписује: Ни пред собом немамо смелости да мислимо и исказујемо праве речи за оно што нас сналази. Твој говор је опомена и наставницима и родитељима да размисле о ономе шта су учинили и шта чине за живот који очекује тебе и твоје вршњаке.
Колико наивно, после свега, звуче речи које је Исидор Граорац упутио председнику Коштуници: Потребно нам је охрабрење са највишег места... Неке истине постану појамне тек кад се искажу са високог места - нарочито ако се узме у обзир свестан осврт изречен у истом писму, да наше највеће невоље произилазе отуда што смо обмањивани, што смо веровали у заблуде и лажи, које нису спознали као такве ни они који су владали нашом свешћу и савешћу. У тексту о детињству, тероризму и лицемерју, професор Граорац формулише коначно и ''право педагошко питање'': Да ли је уопште васпитање могуће ако поред нас убијају децу?! Нема више вредности које нису инструментализоване и злоупотребљене. Све је релативно. Тешко је рећи према чему је данашњи човек затворенији: према критичком филозофском мишљењу, или аутентичном дечијем изразу. А других извор правог живљења и смисленог делања, изгледа, уопште нема.
Ивица Живковић
Нема коментара:
Постави коментар