Zmijske uši roditelja

Pedagogija nam neće pomoći da otkrijemo nesporazume u našoj komunikaciji sa decom. Za tako nešto potrebno je stati na tačku gledišta drugog. Pedagogija je priča odraslih. Ako izvodite na put i vaspitavate, vi nikada ne stajete na tačku gledišta deteta. Kažu da su ljudi onoliko zreli i odrasli koliko mogu da sagledaju sebe. Šta se, dakle, dešava kada se odrasla, zrela osoba naljuti na dete? Šta njena ljutnja kaže o njoj? Šta možemo kao odrasli ljudi da uradimo kada smo besni, a da ne povredimo ni sebe ni druge? Kako prestati da povređujemo našu decu?

Odrasli i deca se ponekad svađaju. Retke su prilike kada učesnici mogu da objasne prave razloge iz kojih se svađa zapodenula. U velikom broju slučajeva odrasli isteruju pravdu oko toga ko je kriv, ko je u pravu, ko je pogrešio i koga treba kazniti. U životu često bude kriv i treba kazniti onoga ko je manji, a kažnjavaju oni koji su jači. Tako je i u svakodnevnom životu odraslih i dece. Malo je onih koji se pitaju šta se dogodilo, šta je dovelo do sukoba, kako se ko oseća i šta je tu kome potrebno. Da bi se to neko pitao, treba biti zaista zrela osoba.

Na različite načine možemo slušati i čuti sebe i druge. Tako je i u raspravama sa decom. Misliti bez negativnosti i osuđivanja ne znači da ste počeli da popuštate, već znači da slušate sebe (kao odrasle) i decu. Mi smo ljudi; naša osećanja se menjaju u zavisnosti od toga kako čujemo. Postoji veza između loših osećanja i procenjivačkih misli. Iza takvih misli, koliko god ih mi pedagoški opravdavali, uvek stoje neke naše nezadovoljene potrebe, naša nesvesna očekivanja, neko zaostajanje u sazrevanju.

Kako čujemo decu ne zavisi samo od toga šta nam deca govore već i od toga kakve uši imamo. Na časovima građanskog vaspitanja učili smo šta znači kad nekome izrastu zmijske uši. Uvek je važno oslušnuti kako se dete oseća i šta mu je potrebno. Zmijske uši to ne mogu da čuju. Šta nije u redu – to je prvo i osnovno što u njima odjekuje, njihov glavni interes i preokupacija. Postoje ljudi koji, u prenesenom značenju, gamižu nisko po zemlji svoje duše. Njihovi strahovi, razne osujećenosti i zaborav na dobra osećanja onemogućavaju im jasan pregled i mogućnost da precizno čuju.

Nikada nismo sigurni da ćemo pogoditi kako se dete u nekom trenutku oseća. Međutim, koliko je kome uopšte važno da to zna? Zmijske uši imaju oni odrasli ljudi koji ne čuju dobro. Oni se u slučaju makar i najmanjeg nesporazuma ponašaju kao da su napadnuti. Treba osetiti šta se dešava u srcu drugih ljudi čak i onda kada oni to ne znaju da kažu, kada su mali. Hoćemo li to umeti zavisi od mnogo stvari: koliko smo ljuti, neraspoloženi, povređeni, koliko želimo nešto što u ovom trenutku ne možemo da dobijemo. Negativna osećanja tvore određeni način mišljenja i rasuđivanja. Odrasli sugerišu sebi da ih deca nedovoljno poštuju, da ih ne vole, da ne priznaju njihov autoritet, da ništa nije kako treba, da se ne drži red. What would you be without your story?

Kako bi izgledao zajednički život sa decom bez cenzure koju odrasli čine na osnovu onoga što su čule njihove zmijske uši? Da li bi se onda gubili u kritikovanju dece, procenjivanju, etiketiranju, interpretiranju, dijagnostikovanju stvari, naređivanju, nejasnom izražavanju, neslušanju, poricanju lične odgovornosti, poricanju postojanja svakog izbora? Pedagoški hibris navodi odrasle, zrele osobe da govore ono šta neće, a ne šta hoće. Da ne iskazuju svoje zahteve nego da ih podrazumevaju. Da traže nešto što nije izvodljivo sada i ovde, ili što je uopšte neizvodljivo. Da se ne zna zašto traže to šta traže, iz koje potrebe i radi čega. Da naređuju, ne ostavljajući mogućnost da dete ne odgovori na zahtev. Da skupo naplaćuju svaku grešku koju uvide da se dogodila.  

Zbog toga što ne mogu dobro da vide i da čuju, odrasli loše procenjuju decu i žure da ih osude. Tada govore jezikom preterivanja, često naglašavajući šta važi uvek a šta ne važi nikada, šta misle svi a šta ne misli niko, zabranjujući, naređujući, grdeći, ubeđeni da sve to čine iz dobrih namera i promišljenih pedagoških razloga. Možda je sve te pedagoške tripove i nemoguće izraziti na neki drugačiji način. Možda smo u gornjim redovima nazreli i glavne tokove geneze ljudske pedagogije.