Lako je voleti, nije lako dopadati se, Najdžel Lata

Većina dece veruju da ih roditelji vole, čak i ona koju roditelji tuku i napuštaju. Deca uglavnom ljubav uzimaju zdravo za gotovo. Ali ne misle tako kada je u pitanju njihova dopadljivost roditeljima. Priličan broj dece misli da se ne dopada svojim roditeljima. Zapravo, mnogi su uvereni da im se uošte ne dopadaju. 

Deci je nužno da se dopadaju roditeljima. Ljubav dolazi skoro automatski, ali dopadljivost je voljna stvar. Neko vam se dopada jer vi tako želite, a ne zato što mora da vam se dopadne. Ljubav se vrti oko dužnosti. Kod dopadljivosti se radi o zabavi, igri, o svim najboljim stvarima.

Kvalitet odnosa u porodici najbolje se vidi po tome koliko u kući ima živahnosti i volje za igru. To podmazuje porodični život, to čini mazivo da se točkovi lakše okreću. Kad god sedim s porodicama kod kojih uočavam nedostatak živahnosti, obuzima me zabrinutost.

Ako se disciplina zasniva na dobrim odnosima, onda je jednako tačno da dobar odnos ne može da se gradi bez živahnosti. Čovek može da voli i usred najcrnjih emocija, ali živahnost ipak zahteva malo svetlosti.

Teškoća roditeljstva, Tom Hodžkinson

Nije teško biti roditelj.

Da li je biti roditelj teško?

Roditeljstvo možemo da zamislimo kao hod po žici. Isprva ste zastrašeni, imate tremu, anksiozni ste i bez samopouzdanja. Padate sa žice u p.m. Kako prolazi vreme, polako se učite. Steknete veru u sebe i nije vam više potrebno da gledate u priručnike za brigu o deci svaki put kad nešto ne krene kako treba.

Sada pokušajte da hodate po žici i da vrtite obruč. Ili činite sve to vezanih očiju. Još bolje, hodajte po žici vrteći obruč zavezanih očiju i stavite majmuna na leđa. Čestitamo! Preduzeli ste se teškog zadatka i učinili ga beskonačno težim. Da, teško je biti roditelj.

To može da znači bilo šta. Možda smo kontrol-frikovi koji vuku svoju decu po igralištima ili nadgledaju svaki detalj njihovog školovanja dok im jezici ne poispadaju. Možda zahtevate savršenstvo od svoje dece pre nego što su ona dostigla razvojni stupanj na kojem uopšte mogu da shvate šta se od njih traži. Možda ostavljate svog supružnika za sobom u tami, pokušavajući da budete Super Roditelj, pod pretpostavkom da niko to ne zna bolje, ili još gore – da svi ostali to rade pogrešno.

Ovo su razne stvari koje čine roditeljstvo težim no što bi ono moralo biti. Ali ne radi se samo o tome što dodavanje nebitnih zadataka čini vaš položaj težim. Hodači po žici koji uspevaju da održi ravnotežu do kraja ponosni su na svoje delo. Oni su čak verovatno opušteni i smeše se dok hodaju. Drugi hodači, opterećeni dodatnim težinama i kerefekama, samo misle na to kako da se domognu kraja te proklete žice. Oni ne uživaju u hodanju, oni samo pokušavaju da pređu svoj put a da ne padnu. A šta ako (ili, verovatnije, šta kada) zaista padnu? Oni samo pamte u čemu su grešili i šta ih je navelo da padnu. Dajte da se opustimo malo. Potražite pomoć, snizite svoje standarde, vidite da li je dovoljno dobro to što vaša deca sama znaju. Balansirajte bez dodatnih opterećenja.

Jeste li i vi roditelj koji dodaje svojoj ulozi nebitna opterećenja? Šta je vaš obruč i vaš majmun?

Tom Hodžkinson, Zaludni roditelj

Nerazumevanje sveta

Nerazumevanje sveta u kojem živimo veliki je problem današnjice. To znači raditi nešto što nas ne dovodi do željenog cilja, a i dalje misliti da će nas dovesti. ono dovodi do dve tipične barijere u komunikaciji odraslih sa decom.

Prva je argumentum ad hominem, logička greška po kojoj neko, umesto da se bavi samom temom rasprave, napada vas ili drugu osobu u kontekstu koji nema veze sa izrečenim. To je jedna od brojnih lingvističkih tvorevina koje ograničavaju čovekov um,  netačna, ali ima uticaja na zainteresovane. Naime, ona stavlja jedan mali okvir oko informacije, a okviri utiču na opažanje.

Double binding se događa kada osoba od autoriteta predstavlja dve različite, podjednako neugodne opcije nesvesnoj žrtvi. Radi se o iluziji, ali žrtva to ne shvata. Prihvatiti to kao stvarno dovodi do katastrofalnih rezultata.

Biti razuman znači imati korisno razumevanje sveta. Potrebno je zdravo protumačiti informaciju, biti dobar posmatrač, raspolagati smislenom logikom kojom razmišljamo o dobijenim informacijama i imati navigacioni sistem koji nas vodi između zamišljenog i stvarnog.

Biti razuman danas treba smatrati uslovom da se neko smatra odraslom osobom i da se može kao odrasla osoba obratiti detetu.

Škola je totalitarna institucija, Darijuš Hjetkovski

Po definiciji škola, kao obrazovna institucija, ne može da promoviše originalnost i indovidualnost, jer se to kosi s njenim imperativom da, prema utvrđenim standardima, obrazuje mase budućih građana.

Nemoguće je da se stvore idealni uslovi za razvoj trideset jedinki koje imaju različite potrebe, težnje, mogućnosti i poglede na svet.

Da bismo učili po utvrđenim standardima, potrebno je imati standardnog učenika. Ukoliko takvog nemamo, za dobro čitavog društvenog organizma treba da težimo da ga stvorimo. Standardan učenik: potiče iz dobre porodice koja nastavlja hrišćansko-patriotsku tradiciju; lišen je želja i viših ciljeva – njegov jedini cilj je obrazovanje; ne pravi probleme i ne zna šta je to društveni život; poseduje bezgraničnu sposobnost prilagođavanja; voli životinje, opšti s ljudima, može da se pohvali legitimacijom nekog društva za zaštitu prirode; duboko veruje u ono šta mu se govori; živi utonuo u mrak, a uloga profesora je da da prosveti i izvuče iz tog ponora; ima ’’kičmu’’ i dobro usađena načela, pošten je, pravedan, kolegijalan; ocene mu se kreću u granicama od 3 do 4, peticu retko dostiže.

Svet u kojem je profesor mesija a udžbenik Biblija jeste divan, jednostavan (i nestvaran). U tom slučaju primenjuje se taktika prinudnog ujednačavanja: formulisanjem uvek istih rečenica, tzv. objektivne istine; prihvatanjem utvrđenog pogleda na svet; izbegavanjem škakljivih tema, naglašavanjem činjenica a ne stavova; prihvatanjem obrazaca ponašanja, odevanja i nametanjem obaveze da se poštuju; nametanjem načina čitanja lektire; ispunjavanjem slobodnog vremena; kontrolisanjem i praćenjem.

Škola je totalitarna isnstitucija a ne demokratska. Kao takva, nije u stanju da priprema za život u demokratiji. U stvarnosti, učenik: prestaje da govori, pošto ga ne slušaju; preživljava više nego što se pedagozima čini, pada u stanja depresije, potištenosti; voli da se izražava izgledom; kad zamor materijala dostigne kritičnu tačku, najčešće počinje da traži jednostavna rešenja; ne voli rutinu; ne opterećuje se datumima i brojevima; trajno pamti samo ono što ga zaista zanima; prema nekim profesorima gaji simpatiju a prema nekima ne; uči iskustvom i upoređivanjem; ne uspeva da nađe svoje mesto u svetu; ima lična interesovanja koja često nisu u skladu sa smernicama škole.

Običan učenik ima mnoge sličnosti sa romantičkim junakom, unapred osuđenim na neuspeh.

Ograničavanje slobode govora, određivanje obrazaca ponašanja, pa i standarda razmišljanja koji su prihvaćeni kao obavezni u sprovođenju discipline i ostvarivanju programskih postavki škole, jeste vid mešanja u život učenika koji ga uspešno sputava. On tada odustaje od ličnih potreba i želja, što dovodi do velikih depresija i problema s identitetom. Gube se vrednosti i osobine potrebne u zrelom dobu koje je škola dužna da razvija. Umesto da gradi, škola često uništava kod učenika ono čime ga je priroda obdarila.

Darijuš Hjetkovski, Da li učenika pustiti s lanca?

Škola sa ljudskim licem, Hubertus fon Šenebek

''Schule mit Menschlichem Antlitz'' (Škola sa ljudskim licem), izdanje 2001. g. – Knjiga naširoko prikazuje realnost i viziju prijateljske pozicije škola. Da li nastavnici zapravo znaju šta rade i kakvoj patnji su izložena deca u školama? Da li se škola pridržava ljudskih prava? Kako može škola izgledati u budućnosti? Šta može danas da učini jedan profesor kako bi škola izgledala deci prihvatljivija? Na ova pitanja ponuđeni su nekonvencionalni odgovori ali dosta uverljivi, sa mnoštvom praktičnih primera i dokaznog materijala za roditelje i nastavnike. Preporučuje se opreznost: knjiga nikog ne ostavlja ravnodušnim, nagoni na ozbiljno razmišljanje i ne predstavlja lagano štivo.

Hubertus von Schoenebeck, Schule mit menschlichem Antlitz

Vi ste to u Dečjem parlamentu odlučili da se ne sme farbati kosa, stavljati piercing, lakirati nokte, nositi odeća pripijena uz telo...

Jedna od najproblematičnijih kampanja smišljenih u ime podrške participaciji deteta (gde nego u školi?) jeste Dečji parlament. Nismo još videli direktora i nastavno osoblje kako preskaču lastiš ili razmenjuju sličice. Ali smo videli decu koja sede u parlamentu!

Postojanje Dečjeg parlamenta znači da ne postoji kritički pristup ustanovama iz sveta odraslih i da se strukture podanički obožavaju. U njih se veruje. Učešće deteta u parlamentu je mimikrija i vrhunac njegovog nesamopoštovanja, nešto u čemu ih odrasli zdušno podržavaju.

Deca se u Dečjem parlamentu ne pitaju da li je škola institucija vredna poštovanja i da li deca treba da se uključuju u organizacije rukovođene strahom i anksioznošću koji su za njih, na sreću, nerazumljive pojave. Čak i najskromniji ciljevi, poput malih koraka u unapređenju položaja deteta u školi, ne pojavljuju se na platformi namera Dečjeg parlamenta.

Odrasli koji stoje u kuloarima ove skupštine manipulišu, pojačavaju i promovišu najgore aspekte svog sveta. Deca koja to sa interesovanjem prihvataju ipak su izuzetak.