Zbog ovakvih odraslih

Andi (7 godina) plače.

Mi smo u šatorskom kampu.

Ja sam došao u posetu.

Poznajem je tek par sati.

Nikoga nema u blizini.

Kleknuo sam pred njom, ona je stajala tri koraka dalje.

Držala je ruke na licu, pogledala tamo-amo i plakala.

Sasvim sam skoncentrisan i otvoren.

Čujem je i nalazim u sebi prostora za njene suze.

Govorim joj očima:

’’Zdravo, Andi. Ja te shvatam. Imam mesta za tvoje suze. Možeš mi ispričati svoj bol’’.

Ona se polako približila, stajala, gledala dole i plakala.

’’Možeš doći da te zagrlim. Ali možeš i tu ostati, ja ću da te gledam’’,

rekao sam joj očima ono što sam osećao.

Onda sam joj pošao u susret. Ona je krenula prema meni.

Iznenada je naišla rukovoditeljka njene grupe i odjednom sve uništila:

’’Ko to plače?’’, uzela je Andi za ruku i uvela je u šator.

Ostao sam napolju pun bola, pun bola zbog ovakvih odraslih.

Ovu priču je pre mnogo godina zapisao Hubertus fon Šonebek, prvi čovek antipedagogije u svetu. Šonebek živi u nemačkom gradu Minsteru, gde rukovodi radom udruženja čiji je naziv ’’Prijateljstvo’’. On beleži događaje, utiske, anegdote, razgovore, pesme, što sve zajedno naziva ’’antipedagoškim protokolima’’. Protokol o susretu sa Andi preveo je na srpski Isidor Graorac pre skoro trideset godina, za potrebe svog doktorskog rada. Često se u mislima vraćam ovoj priči. Nikome je nikada nisam prepričao, ali je danas stavljam na svoj blog. Kao da je, što se mene tiče, čekala na ovaj oblik saopštavanja.

Poruka je jasna, kratka, antipedagoška. Zamislite se nad svojom ulogom i unutrašnjim doživljajem stvari. Ne budite kao ova rukovoditeljka grupe. Neće svet propasti bez vas. Uvek će biti onih koji uzimaju za ruku, odvode, uvode i zavode u svoje protokole. Reč pedagogija to i znači: voditi dete. Neka to i ne bude dete: mnogi su oni koji uzimaju i odvode svakoga ko im uđe u vidokrug, ponašajući se prema njemu kao da je dete. Umesto toga, vi budite kao Hubertus. Kada sretnete dete koje plače, pokušajte da kleknete pred njim, da se skoncentrišete i otvorite, da čujete i nađete u sebi prostora za to šta ste čuli – umesto da ga uzmete za ruku i odvedete. Reč antipedagogija znači: činiti nešto drugo, umesto vođenja dece. Mogu se osetiti različite stvari pri susretu sa detetom. Možeš doći da te zagrlim. Ali možeš i tu ostati, ja ću da te gledam. Hubertus je umeo očima da kaže Andi to šta je osetio. A osetio je dobro. I Andi je krenula ka njemu. 

Ostaje da se doda: kada se susretnete sa detetom, ili sa nekim ko zaplače kao dete, naučite da cenite to vreme. Neka vam svaki trenutak bude zlata vredan. Mi, odrasli današnjice, još uvek živimo u tripu pedagogije. Uvek se može pojaviti neko ko će grubo prekinuti ono što vi očima imate da kažete detetu. Gotovo svi ovakvi razgovori na sličan način bili su presečeni, jer prijateljstvo sa decom ne živi na ovom svetu.

Blog koji čitate posvećujem bolu koji je osetio pisac ove priče.