Vreme provedeno u društvu dece Ana Marija je smatrala izgubljenim. U prisustvu dece nju je mučila neka beskrajna pustoš i čamotinja. Ta nežna dečja tela, koja još rastu, odbijala su je kao nešto presno i nezrelo i izazivala kod nje osećanje fizičke nelagodnosti i nerazumljive bojazni. Ona se, ni sama ne znajući zašto, stidela tog osećanja i krila ga pod slatkim rečima i živahnim klicanjem sa kojim je uvek prilazila deci. Ali u sebi, duboko u sebi, ona se i gadila i pribojavala dece, tih malih ljudi koji nas gledaju svojim velikim, novim očima, prodorno i upitno, i kao sudije hladno i strogo. Ili se bar njoj tako činilo. Ona je redovno obarala oči pred dužim pogledom dece, dok joj se to nikada nije dešavalo pred pogledom odraslih, verovatno stoga što su odrasli tako često ili podmitljive sudije ili voljni saučesnici naših slabosti i poroka.
Нема коментара:
Постави коментар