Po definiciji škola, kao obrazovna
institucija, ne može da promoviše originalnost i indovidualnost, jer se to kosi
s njenim imperativom da, prema utvrđenim standardima, obrazuje mase budućih
građana.
Nemoguće je da se stvore idealni uslovi za
razvoj trideset jedinki koje imaju različite potrebe, težnje, mogućnosti i
poglede na svet.
Da bismo učili po utvrđenim standardima,
potrebno je imati standardnog učenika. Ukoliko takvog nemamo, za dobro čitavog
društvenog organizma treba da težimo da ga stvorimo. Standardan učenik: potiče
iz dobre porodice koja nastavlja hrišćansko-patriotsku tradiciju; lišen je
želja i viših ciljeva – njegov jedini cilj je obrazovanje; ne pravi probleme i
ne zna šta je to društveni život; poseduje bezgraničnu sposobnost
prilagođavanja; voli životinje, opšti s ljudima, može da se pohvali
legitimacijom nekog društva za zaštitu prirode; duboko veruje u ono šta mu se
govori; živi utonuo u mrak, a uloga profesora je da da prosveti i izvuče iz tog
ponora; ima ’’kičmu’’ i dobro usađena načela, pošten je, pravedan, kolegijalan;
ocene mu se kreću u granicama od 3 do 4, peticu retko dostiže.
Svet u kojem je profesor mesija a udžbenik
Biblija jeste divan, jednostavan (i nestvaran). U tom slučaju primenjuje se
taktika prinudnog ujednačavanja: formulisanjem uvek istih rečenica, tzv.
objektivne istine; prihvatanjem utvrđenog pogleda na svet; izbegavanjem
škakljivih tema, naglašavanjem činjenica a ne stavova; prihvatanjem obrazaca
ponašanja, odevanja i nametanjem obaveze da se poštuju; nametanjem načina
čitanja lektire; ispunjavanjem slobodnog vremena; kontrolisanjem i praćenjem.
Škola je totalitarna isnstitucija a ne
demokratska. Kao takva, nije u stanju da priprema za život u demokratiji. U
stvarnosti, učenik: prestaje da govori, pošto ga ne slušaju; preživljava više
nego što se pedagozima čini, pada u stanja depresije, potištenosti; voli da se
izražava izgledom; kad zamor materijala dostigne kritičnu tačku, najčešće
počinje da traži jednostavna rešenja; ne voli rutinu; ne opterećuje se datumima
i brojevima; trajno pamti samo ono što ga zaista zanima; prema nekim
profesorima gaji simpatiju a prema nekima ne; uči iskustvom i upoređivanjem; ne
uspeva da nađe svoje mesto u svetu; ima lična interesovanja koja često nisu u
skladu sa smernicama škole.
Običan učenik ima mnoge sličnosti sa
romantičkim junakom, unapred osuđenim na neuspeh.
Ograničavanje slobode govora, određivanje
obrazaca ponašanja, pa i standarda razmišljanja koji su prihvaćeni kao obavezni
u sprovođenju discipline i ostvarivanju programskih postavki škole, jeste vid
mešanja u život učenika koji ga uspešno sputava. On tada odustaje od ličnih
potreba i želja, što dovodi do velikih depresija i problema s identitetom. Gube
se vrednosti i osobine potrebne u zrelom dobu koje je škola dužna da razvija. Umesto
da gradi, škola često uništava kod učenika ono čime ga je priroda obdarila.
Darijuš Hjetkovski, Da li učenika pustiti s lanca?
Нема коментара:
Постави коментар