Porodica, M. Skot Pek

Porodice mogu biti ugnjeta-vačke, sterilne institucije. Primarni poziv čoveka nije prema porodici već prema Bogu. Taj poziv je važniji nego lojalnost porodici. Razlozi za idolatriju porodice mogu biti različiti: zastarelo shvatanje ljubaznosti kao učtivosti koja nikad ne pravi talase, uobičajena zloupotreba moći autoriteta, Božja zapovest o poštovanju roditelja, iako kada oni nisu dostojni poštovanja dolazi do izgradnje autodestruktivnih mehanizama unutrašnje kontrole i samozavaravanja zbog podnošenja represivnog roditeljskog ponašanja. Porodice su sistemi, a sistemi se opiru promeni. Porodica može biti grupa sa smislenim konceptom zajedništva i sa besmislenim. To što ste član neke porodice može biti od velikog značaja za vas, a može biti i biološka slučajnost bez ikakvog značaja. Biološka porodica ne mora da bude mesto gde čovek zaista pripada.

M. Skot Pek, Svet koji čeka da se rodi

Autoritarna ličnost, Adorno i saradnici

Glavna hipoteza istraživanja Teodora Adorna i saradnika iz 1950. godine bila je da antidemokratska orijentacija stoji u vezi sa određenom strukturom ličnosti, koju su oni nazvali autoritarnom. Osobine autoritarne ličnosti su: konvencionalnost, autoritarna submisivnost, poštovanje moći, destruktivnost i egoizam, često korišćenje mehanizama projekcije, rigidnost mišljenja i sklonost praznovericama i predrasudama, sklonost ka razmišljanju o nastranostima i njihovoj osudi. Podsticajno je saznanje Adorna i saradnika da se takva ličnost formira pre svega određenim odnosima roditelja prema deci: traženjem bezuslovne discipline, naglašavanjem dužnosti i obaveza, nedovoljnim ispoljavanjem ljubavi prema deci, isticanjem važnosti statusa, itd. U nemogućnosti da ispolje neprijateljski stav prema roditeljskom autoritetu, oni ga potiskuju identifikujući se sa njima. Ovu analizu dopunjuje Fromovo shvatanje autoritarnog karaktera iz 1969. godine. Po njemu, autoritarna struktura ličnosti ogleda se u pokoravanju silama izvan sebe, polarizovanju moći i nemoći, stavu obožavanja prošlosti i osećanju krivice.

Teodor Adorno, Autoritarna ličnost

E, sad ću da te zgazim!

E, sad ću da te zgazim! – reči ekscesne, zvučne, upozoravajuće, koje animiraju, označavaju nekakav ozbiljan prelom u međuljudskom opštenju. Mogu da pogode i zaintrigiraju čak i čitaoce/čitateljke časopisa kada se nađu u naslovu nekog teksta, ili prijatelje, kada ove reči pročitaju na statusu nečijeg fejsbuk-profila.

Postoje, međutim, situacije kada ovakve reči ne privuku ničiju pažnju, kada deluju sasvim uobičajeno, takoreći prihvatljivo. To se, po pravilu, događa kada ih odrasla osoba, roditelj, uputi svom detetu. I to je nešto što se u našoj sredini može čuti relativno često.

Sedeo sam s prijateljem u Tvrđavi i odjednom, na pola razgovora, začuo iza sebe ove reči kako ih izgovara preteći ženski glas. U trenutku sam se prenuo, ali nakon što sam se okrenuo laknulo mi je. Te reči je mlada majka upravo izgovorila svom detetu. Nema razloga za uznemirenje. Sve je u redu.

Neobično je koliko takva izjava može da  deluje obično; zastrašujuće koliko ne zastrašuje. Nama koji je čujemo sa strane ona zvuči nevažno i prazno, osobama koje je izriču – opravdano, detetu kojem je upućena – poznato.

Upravo tako: ovakve i slične pretnje ne mogu da trgnu dete. Ono ih dobro zna. Ne utiču da ono prestane sa određenim ponašanjem, niti da počne da pazi na svoje postupke. Ne skreću mu pažnju na duševni bol koji roditelj u tim trenucima podnosi. Ne doprinose značajno slici koju dete ima o sebi.

Ono je na njih naviklo. Ugradilo ih je u normalnu sliku svojih odnosa sa roditeljima, odnosa najvažnijih u njegovom životu. U momentu ih zaboravlja, potiskuje i prelazi preko njih. Ne razmišlja o bukvalnom, niti prenesenom značenju. Ne udubljuje se, niti izvlači zaključke.

Ono ih je integrisalo u svoj tanani ili grublji osećaj odvažnosti, samopouzdanja, komuniciranja sa Drugim. Dete sa njima kreće u susret neizvesnome, onome što dolazi, onome što će ga snaći i svemu što će sâmo učiniti.

E, sad ću da te zgazim! - nikada ove reči nisu došle u sukob sa pedagoškim namerama odraslih. Moglo bi se reći da su im oduvek bile komplementarne. Dete je nevaspitano. Treba učiniti nešto sa njim.

To nije više bila igra, Aska i vuk, Ivo Andrić

Aska nije mislila ništa. Samo je iz svog malog tela, koje je bilo satkano od čistih sokova životne radosti a osuđeno na neminovnu i neposrednu smrt, izvlačila neočekivanu snagu i neverovatnu veštinu i raznolikost pokreta. Znala je samo jedno: da živi i da će živeti dok igra, i što bolje igra. I igrala je. To nije više bila igra, nego čudo.

Tako se – novo čudo! – i vukovo čuđenje pretvaralo sve više u divljenje, stvar potpuno nepoznatu u vučjem rodu, jer kad bi vukovi mogli da se ičem na svetu dive, oni ne bi bili ono što su. A to nepoznato osećanje divljenja obeznanilo je vuka toliko da ga je ova izgubljena ovčica, mrtva od straha od smrti, vukla za sobom kao da ga vodi na nevidljivoj ali čvrstoj uzici, vezanoj za nevidljivu alku koja mu je proturena kroz njušku.

Idući tako mesečarski, ne gledajući gde staje i ne dajući sebi više računa o pravcu u kom ide, vuk je jednako ponavljao sam u sebi: ’’Krv i meso ovog šilježeta nikad mi ne ginu. Mogu da ga raščerečim u svakom trenutku, kad mi se prohte. Nego, da se nagledam čuda. Da vidim još ovaj pokret, pa još ovaj...’’

I sve tako, još ovaj, pa još ovaj, a svaki je bio zaista nov i uzbudljiv i obećavao idući, još uzbudljiviji. Promicale su, jedna za drugom, šumske istine i sumračni vlažni hodnici ispod bukava, zastrti suvim lišćem.

Sto života osećala je sada u sebi mala Aska, a sve njihove snage upotrebila je da produži jedan jedini, svoj život, koji je bila već pregorela.

Mi i ne znamo kolike snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život. Njeno telo se više nije zamaralo, a njena igra je sama iz sebe stvarala nove snage za novu igru. I Aska je igrala. Izvodila je sve nove i nove figure, kakve ne poznaje škola nijednog učitelja baleta.

Vreme antipedagogije

Da bismo mogli da se snađemo u situaciji u kojoj smo se kao odrasle osobe našli i u kojoj odrastaju deca našeg vremena, nije loše da ponešto znamo o savremenim, postmodernim iskustvima komunikacije. Pedagoške tradicije zapadnog sveta doživele su kraj svoje istorije. Zato je pojava antipedagogije (koja se još naziva i postpedagogija) tako važan trenutak u priči o deci savremenog sveta. Antipedagogija je novo polje interesovanja i svi su izgledi da će u budućnosti sve veću pažnju privlačiti novi, drugačiji odnosi sa decom.

Svako od nas sada dobija novu priliku da izrazi, da preispita i iznova odredi sebe u susretima sa antipedagoškim načinom rezonovanja. Svet danas traži nove odnose sa decom. To može značiti i sablazan i pretnju, ali za neke od nas može biti svojevrstan izazov. Šta ljudi oko nas uopšte znaju o pedagogiji? Polovina nekritički usvaja moderna pedagoška shvatanja, nastojeći da se na neki nov način ustremi na decu. Time se samo povećava postojeće nerazumevanje, pometnja i rastojanje u odnosu na savremeni trenutak. Druga polovina ne poznaje, ignoriše, često i arogantno odbacuje aktuelna saznanja. Svakom godinom je sve važnije da se mi odrasli, radi potreba samih porodica i brige o deci, odredimo prema ovim krajnostima.

Treba znati da dvadeseti vek nije doneo rešenje ni za jednu od nevolja u kojima se pedagogija zapadnog sveta bila našla, bilo da su slabosti i dileme koje u prvom redu razmatramo statusne, koncepcijske, epistemološke ili metodološke. U isto vreme prestale su da se smenjuju ideologije i došlo je do pojave postpedagoškog fazona. Tome možete pristupiti načelno na dva načina. Možete se suprotstaviti antipedagogiji sa ideoloških pozicija, u odbranu vrednosti pedagogije – to obično rade pedagozi stručnjaci i oni odrasli kojima je posebno stalo do jačanja pedagoškog autoriteta. Drugi način je da se zainteresujete koja je to misaona aparatura, kakvi su to okviri i shvatanja, i može li se antipedagogija doživeti kao podsticaj da dublje promišljamo naše odnose sa decom. Za neke ljude to je već više od posticaja: ona postaje referentna tačka i etalon za preispitivanje sebe samih, kakvi smo sa sobom, sa decom oko nas i sa detetom u nama. S obzirom na sve pretpostavke i pitanja koja se javljaju u naše doba, doba postmoderne, tvrdim da potreba za novim odnosima sa decom danas čini bolje polazište kada je reč o vaspitanju.

Danas su ’’postmišljenja’’ i ’’antimišljenja’’ pojmovi širi od samog mišljenja. Oni se odnose da promene u načinu života ljudi nakon jedne prelomne tačke u istoriji Zapada. Mi živimo u periodu u kojem svet počinje dosledno da prihvata mnoštvenost različitih zadataka i životnih ciljeva, da su svi oni legitimni i dopušteni. Glavno obeležje današnjeg vremena je neisključivost prema drugom i drugačijem, prihvatanje različitih stavova i koncepcija kao jednako vrednih. Danas su na nogama oni koji priznaju otvorenost i neizvesnost budućih ishoda. Potrebno je istražiti veze ovde naznačenih promena sa životom dece i praksom vaspitanja na Zapadu i kod nas - jer protivrečnosti odrastanja u savremenom svetu nije moguće razumeti mišljenjem koje ne predstavlja filosofiju istog tog, savremenog sveta.

Nauk koji slušam iz knjige Prirode, Dnevnik, Andre Žid

Krilato semenje, semenje s perjanicom, paperjasto, semenje obavijeno slašću, koje se poverava ptici! - koliko li dovitljivosti pokazuje svaka biljka da bi što je mogućno dalje rasula svoje potomstvo!

Štitara naginje svoju džinovsku stabljiku, koja se završava precvetalom štitastom cvasti; čim seme počne da zri, stabljika se krivi kao da se povija pod teretom tučkova, i u svečanoj kretnji, kad treba da prospe to seme koje nikakav pribor neće poneti vazduhom, bar ga ispruža što dalje od stabla.

O, Barese! koliko je drukčiji od vašeg nauk koji slušam iz knjige Prirode! Divim se što svaka životinja tera daleko od sebe svoje mlade čim su kadri da se staraju o sebi. Što na istom tlu ne uspeva dugo neprestano ista kultura, to nije zato što se tlo ispošćava, već, naročito, što jednom nedavno otkrivenom pojavom egzosmoze svaka biljka luči iz korena jedan otrov za biljku koja joj je slična...

A, uostalom, kako god se to objašnjavalo, važno je ustanoviti ovo: na istom tlu ne uspeva dugo besprekidno ista kultura.

''Porodica Žrtvić'', predstava Forum teatra u Nišu

U velikoj sali bioskopa Kupina u sredu 20. novembra biće održana predstava Forum teatra ''Porodica Žrtvić''.
Predstavu su kreirali mladi Niša u okviru projekta ''Budućnost po meri dece'', koji Društvo za razvoj dece i mladih - Otvoreni klub sprovodi u okviru programa Civil Society Forward Instituta za održive zajednice ISC i USAID -a.