Vreme antipedagogije

Da bismo mogli da se snađemo u situaciji u kojoj smo se kao odrasle osobe našli i u kojoj odrastaju deca našeg vremena, nije loše da ponešto znamo o savremenim, postmodernim iskustvima komunikacije. Pedagoške tradicije zapadnog sveta doživele su kraj svoje istorije. Zato je pojava antipedagogije (koja se još naziva i postpedagogija) tako važan trenutak u priči o deci savremenog sveta. Antipedagogija je novo polje interesovanja i svi su izgledi da će u budućnosti sve veću pažnju privlačiti novi, drugačiji odnosi sa decom.

Svako od nas sada dobija novu priliku da izrazi, da preispita i iznova odredi sebe u susretima sa antipedagoškim načinom rezonovanja. Svet danas traži nove odnose sa decom. To može značiti i sablazan i pretnju, ali za neke od nas može biti svojevrstan izazov. Šta ljudi oko nas uopšte znaju o pedagogiji? Polovina nekritički usvaja moderna pedagoška shvatanja, nastojeći da se na neki nov način ustremi na decu. Time se samo povećava postojeće nerazumevanje, pometnja i rastojanje u odnosu na savremeni trenutak. Druga polovina ne poznaje, ignoriše, često i arogantno odbacuje aktuelna saznanja. Svakom godinom je sve važnije da se mi odrasli, radi potreba samih porodica i brige o deci, odredimo prema ovim krajnostima.

Treba znati da dvadeseti vek nije doneo rešenje ni za jednu od nevolja u kojima se pedagogija zapadnog sveta bila našla, bilo da su slabosti i dileme koje u prvom redu razmatramo statusne, koncepcijske, epistemološke ili metodološke. U isto vreme prestale su da se smenjuju ideologije i došlo je do pojave postpedagoškog fazona. Tome možete pristupiti načelno na dva načina. Možete se suprotstaviti antipedagogiji sa ideoloških pozicija, u odbranu vrednosti pedagogije – to obično rade pedagozi stručnjaci i oni odrasli kojima je posebno stalo do jačanja pedagoškog autoriteta. Drugi način je da se zainteresujete koja je to misaona aparatura, kakvi su to okviri i shvatanja, i može li se antipedagogija doživeti kao podsticaj da dublje promišljamo naše odnose sa decom. Za neke ljude to je već više od posticaja: ona postaje referentna tačka i etalon za preispitivanje sebe samih, kakvi smo sa sobom, sa decom oko nas i sa detetom u nama. S obzirom na sve pretpostavke i pitanja koja se javljaju u naše doba, doba postmoderne, tvrdim da potreba za novim odnosima sa decom danas čini bolje polazište kada je reč o vaspitanju.

Danas su ’’postmišljenja’’ i ’’antimišljenja’’ pojmovi širi od samog mišljenja. Oni se odnose da promene u načinu života ljudi nakon jedne prelomne tačke u istoriji Zapada. Mi živimo u periodu u kojem svet počinje dosledno da prihvata mnoštvenost različitih zadataka i životnih ciljeva, da su svi oni legitimni i dopušteni. Glavno obeležje današnjeg vremena je neisključivost prema drugom i drugačijem, prihvatanje različitih stavova i koncepcija kao jednako vrednih. Danas su na nogama oni koji priznaju otvorenost i neizvesnost budućih ishoda. Potrebno je istražiti veze ovde naznačenih promena sa životom dece i praksom vaspitanja na Zapadu i kod nas - jer protivrečnosti odrastanja u savremenom svetu nije moguće razumeti mišljenjem koje ne predstavlja filosofiju istog tog, savremenog sveta.

Nauk koji slušam iz knjige Prirode, Dnevnik, Andre Žid

Krilato semenje, semenje s perjanicom, paperjasto, semenje obavijeno slašću, koje se poverava ptici! - koliko li dovitljivosti pokazuje svaka biljka da bi što je mogućno dalje rasula svoje potomstvo!

Štitara naginje svoju džinovsku stabljiku, koja se završava precvetalom štitastom cvasti; čim seme počne da zri, stabljika se krivi kao da se povija pod teretom tučkova, i u svečanoj kretnji, kad treba da prospe to seme koje nikakav pribor neće poneti vazduhom, bar ga ispruža što dalje od stabla.

O, Barese! koliko je drukčiji od vašeg nauk koji slušam iz knjige Prirode! Divim se što svaka životinja tera daleko od sebe svoje mlade čim su kadri da se staraju o sebi. Što na istom tlu ne uspeva dugo neprestano ista kultura, to nije zato što se tlo ispošćava, već, naročito, što jednom nedavno otkrivenom pojavom egzosmoze svaka biljka luči iz korena jedan otrov za biljku koja joj je slična...

A, uostalom, kako god se to objašnjavalo, važno je ustanoviti ovo: na istom tlu ne uspeva dugo besprekidno ista kultura.

''Porodica Žrtvić'', predstava Forum teatra u Nišu

U velikoj sali bioskopa Kupina u sredu 20. novembra biće održana predstava Forum teatra ''Porodica Žrtvić''.
Predstavu su kreirali mladi Niša u okviru projekta ''Budućnost po meri dece'', koji Društvo za razvoj dece i mladih - Otvoreni klub sprovodi u okviru programa Civil Society Forward Instituta za održive zajednice ISC i USAID -a.

O prijateljstvu roditelja i dece, Džon Lok

Ma za šta da vas pripita, osim ako to ne vodi kakvom kobnom i nepopravljivom zlu, vi se morate postarati da mu date savet kao prijatelj sa većim iskustvom, ali nemojte ništa dodavati svojim savetima što liči na zapovest ili vlast nad njim, niti ono što ne biste rekli stranom čoveku ili sebi ravnom. Inače, to znači odbiti ga zauvek od onih pitanja ili od svake koristi koju može da ima od vaših saveta.

Džon Lok, Misli o vaspitanju

Je Suis Malade

Zmijske uši roditelja

Pedagogija nam neće pomoći da otkrijemo nesporazume u našoj komunikaciji sa decom. Za tako nešto potrebno je stati na tačku gledišta drugog. Pedagogija je priča odraslih. Ako izvodite na put i vaspitavate, vi nikada ne stajete na tačku gledišta deteta. Kažu da su ljudi onoliko zreli i odrasli koliko mogu da sagledaju sebe. Šta se, dakle, dešava kada se odrasla, zrela osoba naljuti na dete? Šta njena ljutnja kaže o njoj? Šta možemo kao odrasli ljudi da uradimo kada smo besni, a da ne povredimo ni sebe ni druge? Kako prestati da povređujemo našu decu?

Odrasli i deca se ponekad svađaju. Retke su prilike kada učesnici mogu da objasne prave razloge iz kojih se svađa zapodenula. U velikom broju slučajeva odrasli isteruju pravdu oko toga ko je kriv, ko je u pravu, ko je pogrešio i koga treba kazniti. U životu često bude kriv i treba kazniti onoga ko je manji, a kažnjavaju oni koji su jači. Tako je i u svakodnevnom životu odraslih i dece. Malo je onih koji se pitaju šta se dogodilo, šta je dovelo do sukoba, kako se ko oseća i šta je tu kome potrebno. Da bi se to neko pitao, treba biti zaista zrela osoba.

Na različite načine možemo slušati i čuti sebe i druge. Tako je i u raspravama sa decom. Misliti bez negativnosti i osuđivanja ne znači da ste počeli da popuštate, već znači da slušate sebe (kao odrasle) i decu. Mi smo ljudi; naša osećanja se menjaju u zavisnosti od toga kako čujemo. Postoji veza između loših osećanja i procenjivačkih misli. Iza takvih misli, koliko god ih mi pedagoški opravdavali, uvek stoje neke naše nezadovoljene potrebe, naša nesvesna očekivanja, neko zaostajanje u sazrevanju.

Kako čujemo decu ne zavisi samo od toga šta nam deca govore već i od toga kakve uši imamo. Na časovima građanskog vaspitanja učili smo šta znači kad nekome izrastu zmijske uši. Uvek je važno oslušnuti kako se dete oseća i šta mu je potrebno. Zmijske uši to ne mogu da čuju. Šta nije u redu – to je prvo i osnovno što u njima odjekuje, njihov glavni interes i preokupacija. Postoje ljudi koji, u prenesenom značenju, gamižu nisko po zemlji svoje duše. Njihovi strahovi, razne osujećenosti i zaborav na dobra osećanja onemogućavaju im jasan pregled i mogućnost da precizno čuju.

Nikada nismo sigurni da ćemo pogoditi kako se dete u nekom trenutku oseća. Međutim, koliko je kome uopšte važno da to zna? Zmijske uši imaju oni odrasli ljudi koji ne čuju dobro. Oni se u slučaju makar i najmanjeg nesporazuma ponašaju kao da su napadnuti. Treba osetiti šta se dešava u srcu drugih ljudi čak i onda kada oni to ne znaju da kažu, kada su mali. Hoćemo li to umeti zavisi od mnogo stvari: koliko smo ljuti, neraspoloženi, povređeni, koliko želimo nešto što u ovom trenutku ne možemo da dobijemo. Negativna osećanja tvore određeni način mišljenja i rasuđivanja. Odrasli sugerišu sebi da ih deca nedovoljno poštuju, da ih ne vole, da ne priznaju njihov autoritet, da ništa nije kako treba, da se ne drži red. What would you be without your story?

Kako bi izgledao zajednički život sa decom bez cenzure koju odrasli čine na osnovu onoga što su čule njihove zmijske uši? Da li bi se onda gubili u kritikovanju dece, procenjivanju, etiketiranju, interpretiranju, dijagnostikovanju stvari, naređivanju, nejasnom izražavanju, neslušanju, poricanju lične odgovornosti, poricanju postojanja svakog izbora? Pedagoški hibris navodi odrasle, zrele osobe da govore ono šta neće, a ne šta hoće. Da ne iskazuju svoje zahteve nego da ih podrazumevaju. Da traže nešto što nije izvodljivo sada i ovde, ili što je uopšte neizvodljivo. Da se ne zna zašto traže to šta traže, iz koje potrebe i radi čega. Da naređuju, ne ostavljajući mogućnost da dete ne odgovori na zahtev. Da skupo naplaćuju svaku grešku koju uvide da se dogodila.  

Zbog toga što ne mogu dobro da vide i da čuju, odrasli loše procenjuju decu i žure da ih osude. Tada govore jezikom preterivanja, često naglašavajući šta važi uvek a šta ne važi nikada, šta misle svi a šta ne misli niko, zabranjujući, naređujući, grdeći, ubeđeni da sve to čine iz dobrih namera i promišljenih pedagoških razloga. Možda je sve te pedagoške tripove i nemoguće izraziti na neki drugačiji način. Možda smo u gornjim redovima nazreli i glavne tokove geneze ljudske pedagogije.