Alternativna pedagogija, Božidar Mandić

Borim se protiv licemerne pedagogije. Bolje da dete dobije traume, jer tada postoji šansa da ih izleči, nego da odrasta u lažnom svetu zabluda koje su ispleli odrasli. Dva osnovna predmeta škole života su traganje i primećivanje. Treba da tragamo po magmi nepoznatih životnih prostora i u toj odiseji da primećujemo lepotu i teškoću. Dečje mogućnosti su velike, treba ih razvijati i imati u njih poverenja.

Božidar Mandić, Porodica bistrih potoka

''Prozor u njihov svet'', izložba u Nišu

Dance With Me

Možda je to već ličnost

Odrastanje dece našeg vremena odvija se kroz mnogobrojne protivrečnosti. Mi ne možemo da znamo koje su to protivrečnosti ukoliko dobro ne razumemo logiku savremenog sveta. Date okolnosti utiču i na pedagoške ideje i na način na koji se ljudi obraćaju deci uopšte. Više nije dovoljno biti moderan, kao nekada. Mi živimo u doba ’’postmoderne’’. Ovaj pojam se odnosi na promene u životu čovečanstva nakon jedne prelomne tačke u istoriji zapadnog sveta. Danas se priznaje da se ljudi na jednom istom prostoru drže različitih životnih ciljeva i zadataka i da su sve njihove težnje dopuštene i opravdane. Da bismo bili ljudi svog vremena ne možemo da budemo isključivi prema drugom i drugačijem, moramo da prihvatimo da su različiti stavovi i koncepcije jednako vredni i da priznamo da su budući ishodi otvoreni, neizvesni i nezavisni od naših ideja. Bilo bi dobro videti u kakvoj vezi ove promene stoje sa životom dece i praksom vaspitanja u zapadnom društvu.

Danas se u svetu traži da se uspostave novi odnosi sa decom, odnosi u kojima će, iz tačno određenih razloga, vaspitne namere odraslih i svaka komunikacija na pedagoškoj osnovi biti prevaziđene kao relikt prošlosti. Već više od trideset godina postoji jedno drugačije, alternativno opisivanje i vrednovanje vaspitanja. Tu više nije reč o povremenim uspesima i promašajima roditelja i vaspitača, već o ubitačnom sukobu sa decom koji traje decenijama. Odrasli iživljavaju svoje emocije, oni često gube kontrolu nad sobom, puštaju filmove, maltretiraju, smaraju, napinju decu – i to se događa stalno. Pričalo se o tome i ranije, ponekad. Međutim, u savremenoj filosofiji takvi fenomeni prvi put su jasno postavljeni kao pedagoški problem. Pokazuje se da ponašanje odraslih u većini slučajeva nije ništa vrednije niti bolje od ponašanja dece.

Možda pod okriljem postmoderne misli dolazi vreme da se suočimo sa jednim od poslednjih tabua savremenog čoveka, onim koji se zove: opravdanost vaspitavanja drugih. Da li to što imaš decu znači da treba da ih vaspitavaš?  Šta ako mladi nisu, i ne treba da budu, predmet tvoje pedagoške obrade? U civilizaciji zapadnog sveta svako dete, čim se rodi, degradira se u položaj objekta vaspitavanja. Nije tako u svim kulturama sveta. Niti je bilo u prošlosti, niti je tako danas. Zapadni čovek smatra da je njegovom detetu vaspitanje potrebno da bi sazrelo i postalo samostalna ličnost, te da odlučujuću ulogu u tome ima upravo on. Ova u velikoj meri neosvešćena pretpostavka sve više se dovodi pod znak pitanja. Možda je dete već ličnost, a možda ni odrasli, kao ni deca, to još uvek nisu. Možda je ličnost samo reč.

Možda između čovečnosti dece i odraslih nema suštinske razlike, te nema nikakvog smisla da odrasli rade na osposobljavanju dece. Istinska samostalnost je, kako neki tvrde, samo ona koja polazi iz samog čoveka, a ne ona za koju će se mladi spremati uz pomoć ma kako pametnih i dobro pripremljenih odraslih. Bilo kako bilo, mi smo ljudi XXI veka. Nama se može da sve ove dileme otvoreno postavimo i da ih čak neko vreme ostavimo bez odgovora. Da mogućnosti koje su važile za tabu teme, nešto što se ćutalo, o čemu se nije čak ni pomišljalo, sada glasno istaknemo. Tek da vidimo šta će se u tom slučaju dešavati u glavama ljudi. To je ideja antipedagogije.

Samo bez pedagogije!, Oda XX veku, Bela Hamvaš

Situacija s kojom treba računati jeste da hegelijansko idejno vaspitanje nije uspelo da kompromituje život i veliki deo dece nije uspelo navesti u ideju. Upravo se zbilo obratno, odnosno život je kompromitovao vaspitanje, i to tako teško da danas sam pomen vaspitanja kod čoveka s dobrim osećanjima izaziva podozrenje.

Names

His name was Perry
He had a learning difficulty
His father was a very mean man
His father burned his skin
His father send him to his death
He was ten years old
He was ten years old
He was ten years old

Her name was Naomi
Beautiful round face, so ashamed
Told me how to please a man
After school in the back of a bus
She was doing it every day
She was eleven years old
She was eleven years old
She was eleven years old

Her name was Sheryl
Black hair, like an electric space
She would pretty paint my face
She was a very good friend
Her father would come to her in the night
She was twelve years old
She was twelve years old
She was twelve years old

His name was Donovan
He was a very good friend
The cards were stacked against him
He was selling cocaine
The last time I saw him
He was thirteen years old
He was thirteen years old
He was thirteen years old

His name was Charles
He said he was in love with me
We were both fourteen
Then I had to move away
Then he begin to smoke crack
Then he had to sell ass
I don't know where he is
I don't know where they are

Неуважена упозорења Исидора Граорца

(Из рецензије књиге др Исидора Граорца, ''Детињство, духовност, нихилизам'')

Постоји ли дете у Србији? Исидор Граорац је први и до наших дана једини теоретичар друштвених наука или социјалне философије који је на српском језику умео овако да пита. Врло је неизвесна будућност сваке земље која се тако хипокритски односи према дечјем народу – неуобичајено је, смело и пророчким тоном, завапио он. У време када су се без реда и на све стране тражили одговори на ''српско питање'', професор Граорац је грехе свог народа уздигао до нивоа греха читавог света, а суштину политичких и социјалних промашаја данашњице редуковао на следеће: Можемо ли себе разумети без узимања у обзир оног што деца желе и имају да саопште? Данас изгледа да је слика света и наша самосвест, без дечијих увида и слутњи, оштећена за најважније знање о животу, знање будућности.

Тумарајући кроз језовите догађаје осамдесетих и деведесетих, професор Граорац је посматрао, проживљавао, промишљао, махао и питао себе и друге оно што је у овој књизи скупљено. Догађаји већ данас, неколико година касније, делују као да долазе са руба нестварног. Деца из Пребиловаца у Босни учествују у церемонији откопавања и поновне сахране посмртних остатака жртава из Другог светског рата. Девојчица са Косова обавештава свет о тешкој обесправљености, својој и друге деце. Мале избеглице у Србији тугују за напуштеним кућама. Широм света, далеко ван граница немирног Балкана, деца страдају у терористичким акцијама, постајући жртве неких који су умели да смисле и другачији одговор.

Немојте осуђивати родитеље, учитеље ни најумније одрасле које слушате, што не могу ни вама ни себи на задовољавајући начин да објасне све ово. Мало ко данас разуме себе и свет у коме смо се нашли а још мање је оних који то умеју да изразе. Промене су нагле, радикалне и рационално неухватљиве, такође, дубоко ирационалне и нехумане. Стога и одраслима и деци треба данас нови језик и нова памет да би бар понешто од оног битног артикулисали и дефинисали. Да ли су одрасли, који су вас оптеретили толиком одговорношћу, учинили све што су морали и могли на ширењу светом ваше истине о вашем животу? Мислим да је посебно велика неправда да ви, деца, трајете под теретом лажи о себи и народу коме припадате – пише професор Граорац, потресен над сликом са ковчезима које су деца доведена да носе. Он је тај који је на почетку балканске катастрофе једини узвикивао: Зар да их учимо братству само с онима који иду у школу, који су исте нације као они, који припадају истој републици или идеологији? Мислим да нам такве  заблуде деца неће опростити. Јер, ми нисмо Југославија и нисмо васпитачи ако нисмо уз њих (децу са Косова) и ако они нису са нама. Неколико година касније, детету са Косова које чита политички говор професор отписује: Ни пред собом немамо смелости да мислимо и исказујемо праве речи за оно што нас сналази. Твој говор је опомена и наставницима и родитељима да размисле о ономе  шта су учинили и шта чине за живот који очекује тебе и твоје вршњаке.

Колико наивно, после свега, звуче речи које је Исидор Граорац упутио председнику Коштуници: Потребно нам је охрабрење са највишег места... Неке истине постану појамне тек кад се искажу са високог места - нарочито ако се узме у обзир свестан осврт изречен у истом писму, да наше највеће невоље произилазе отуда што смо обмањивани, што смо веровали у заблуде и лажи, које нису спознали као такве ни они који су владали нашом свешћу и савешћу. У тексту о детињству, тероризму и лицемерју, професор Граорац формулише коначно и ''право педагошко питање'': Да ли је уопште васпитање могуће ако поред нас убијају децу?! Нема више вредности које нису инструментализоване и злоупотребљене. Све је релативно. Тешко је рећи према чему је данашњи човек затворенији: према критичком филозофском мишљењу, или аутентичном дечијем изразу. А других извор правог живљења и смисленог делања, изгледа, уопште нема.

                                                                            Ивица Живковић