Nerazumevanje sveta

Nerazumevanje sveta u kojem živimo veliki je problem današnjice. To znači raditi nešto što nas ne dovodi do željenog cilja, a i dalje misliti da će nas dovesti. ono dovodi do dve tipične barijere u komunikaciji odraslih sa decom.

Prva je argumentum ad hominem, logička greška po kojoj neko, umesto da se bavi samom temom rasprave, napada vas ili drugu osobu u kontekstu koji nema veze sa izrečenim. To je jedna od brojnih lingvističkih tvorevina koje ograničavaju čovekov um,  netačna, ali ima uticaja na zainteresovane. Naime, ona stavlja jedan mali okvir oko informacije, a okviri utiču na opažanje.

Double binding se događa kada osoba od autoriteta predstavlja dve različite, podjednako neugodne opcije nesvesnoj žrtvi. Radi se o iluziji, ali žrtva to ne shvata. Prihvatiti to kao stvarno dovodi do katastrofalnih rezultata.

Biti razuman znači imati korisno razumevanje sveta. Potrebno je zdravo protumačiti informaciju, biti dobar posmatrač, raspolagati smislenom logikom kojom razmišljamo o dobijenim informacijama i imati navigacioni sistem koji nas vodi između zamišljenog i stvarnog.

Biti razuman danas treba smatrati uslovom da se neko smatra odraslom osobom i da se može kao odrasla osoba obratiti detetu.

Škola je totalitarna institucija, Darijuš Hjetkovski

Po definiciji škola, kao obrazovna institucija, ne može da promoviše originalnost i indovidualnost, jer se to kosi s njenim imperativom da, prema utvrđenim standardima, obrazuje mase budućih građana.

Nemoguće je da se stvore idealni uslovi za razvoj trideset jedinki koje imaju različite potrebe, težnje, mogućnosti i poglede na svet.

Da bismo učili po utvrđenim standardima, potrebno je imati standardnog učenika. Ukoliko takvog nemamo, za dobro čitavog društvenog organizma treba da težimo da ga stvorimo. Standardan učenik: potiče iz dobre porodice koja nastavlja hrišćansko-patriotsku tradiciju; lišen je želja i viših ciljeva – njegov jedini cilj je obrazovanje; ne pravi probleme i ne zna šta je to društveni život; poseduje bezgraničnu sposobnost prilagođavanja; voli životinje, opšti s ljudima, može da se pohvali legitimacijom nekog društva za zaštitu prirode; duboko veruje u ono šta mu se govori; živi utonuo u mrak, a uloga profesora je da da prosveti i izvuče iz tog ponora; ima ’’kičmu’’ i dobro usađena načela, pošten je, pravedan, kolegijalan; ocene mu se kreću u granicama od 3 do 4, peticu retko dostiže.

Svet u kojem je profesor mesija a udžbenik Biblija jeste divan, jednostavan (i nestvaran). U tom slučaju primenjuje se taktika prinudnog ujednačavanja: formulisanjem uvek istih rečenica, tzv. objektivne istine; prihvatanjem utvrđenog pogleda na svet; izbegavanjem škakljivih tema, naglašavanjem činjenica a ne stavova; prihvatanjem obrazaca ponašanja, odevanja i nametanjem obaveze da se poštuju; nametanjem načina čitanja lektire; ispunjavanjem slobodnog vremena; kontrolisanjem i praćenjem.

Škola je totalitarna isnstitucija a ne demokratska. Kao takva, nije u stanju da priprema za život u demokratiji. U stvarnosti, učenik: prestaje da govori, pošto ga ne slušaju; preživljava više nego što se pedagozima čini, pada u stanja depresije, potištenosti; voli da se izražava izgledom; kad zamor materijala dostigne kritičnu tačku, najčešće počinje da traži jednostavna rešenja; ne voli rutinu; ne opterećuje se datumima i brojevima; trajno pamti samo ono što ga zaista zanima; prema nekim profesorima gaji simpatiju a prema nekima ne; uči iskustvom i upoređivanjem; ne uspeva da nađe svoje mesto u svetu; ima lična interesovanja koja često nisu u skladu sa smernicama škole.

Običan učenik ima mnoge sličnosti sa romantičkim junakom, unapred osuđenim na neuspeh.

Ograničavanje slobode govora, određivanje obrazaca ponašanja, pa i standarda razmišljanja koji su prihvaćeni kao obavezni u sprovođenju discipline i ostvarivanju programskih postavki škole, jeste vid mešanja u život učenika koji ga uspešno sputava. On tada odustaje od ličnih potreba i želja, što dovodi do velikih depresija i problema s identitetom. Gube se vrednosti i osobine potrebne u zrelom dobu koje je škola dužna da razvija. Umesto da gradi, škola često uništava kod učenika ono čime ga je priroda obdarila.

Darijuš Hjetkovski, Da li učenika pustiti s lanca?

Škola sa ljudskim licem, Hubertus fon Šenebek

''Schule mit Menschlichem Antlitz'' (Škola sa ljudskim licem), izdanje 2001. g. – Knjiga naširoko prikazuje realnost i viziju prijateljske pozicije škola. Da li nastavnici zapravo znaju šta rade i kakvoj patnji su izložena deca u školama? Da li se škola pridržava ljudskih prava? Kako može škola izgledati u budućnosti? Šta može danas da učini jedan profesor kako bi škola izgledala deci prihvatljivija? Na ova pitanja ponuđeni su nekonvencionalni odgovori ali dosta uverljivi, sa mnoštvom praktičnih primera i dokaznog materijala za roditelje i nastavnike. Preporučuje se opreznost: knjiga nikog ne ostavlja ravnodušnim, nagoni na ozbiljno razmišljanje i ne predstavlja lagano štivo.

Hubertus von Schoenebeck, Schule mit menschlichem Antlitz

Vi ste to u Dečjem parlamentu odlučili da se ne sme farbati kosa, stavljati piercing, lakirati nokte, nositi odeća pripijena uz telo...

Jedna od najproblematičnijih kampanja smišljenih u ime podrške participaciji deteta (gde nego u školi?) jeste Dečji parlament. Nismo još videli direktora i nastavno osoblje kako preskaču lastiš ili razmenjuju sličice. Ali smo videli decu koja sede u parlamentu!

Postojanje Dečjeg parlamenta znači da ne postoji kritički pristup ustanovama iz sveta odraslih i da se strukture podanički obožavaju. U njih se veruje. Učešće deteta u parlamentu je mimikrija i vrhunac njegovog nesamopoštovanja, nešto u čemu ih odrasli zdušno podržavaju.

Deca se u Dečjem parlamentu ne pitaju da li je škola institucija vredna poštovanja i da li deca treba da se uključuju u organizacije rukovođene strahom i anksioznošću koji su za njih, na sreću, nerazumljive pojave. Čak i najskromniji ciljevi, poput malih koraka u unapređenju položaja deteta u školi, ne pojavljuju se na platformi namera Dečjeg parlamenta.

Odrasli koji stoje u kuloarima ove skupštine manipulišu, pojačavaju i promovišu najgore aspekte svog sveta. Deca koja to sa interesovanjem prihvataju ipak su izuzetak.

O detetu i braku, Fridrih Niče

Imam jedno pitanje samo za tebe, brate moj: kao olovo bacam ovo pitanje u tvoju dušu da bih saznao koliko je duboka.

Ti si mlad i želiš dete i brak. Ali ja te pitam: da li si ti čovek koji sme sebi poželeti dete? Da li si ti pobednik, samosavlađivač, zapovednik čula, gospodar svojih vrlina? To te pitam.

“DUGA GLUPOST”
A ono što nazivaju brakom mnogi i premnogi, oni izlišni – ah, kako da to nazovem? Ah, ovo siromaštvo duše udvoje! Ah, ova prljavština duše udvoje! Ah, ova bedna lagodnost udvoje! Mnoge kratke ludosti – to se kod njih zove ljubav. A njihov brak okončava mnoge kratke ludosti – kao duga glupost!

Ili iz tvoje želje progovara životinja i nužda? Ili usamljenost? Ili nezadovoljstvo sobom?

Želim da tvoja pobeda i tvoja sloboda čeznu za detetom. Žive spomenike treba da posazidaš svojoj pobedi i svom oslobođenju.

Treba da zidaš iznad sebe. Ali najpre sam moraš biti sazidan, prvo oblikovan telom i dušom.

Ne treba da se umnožavaš samo unapred, nego naviše! U tome neka ti pomogne bašta braka! Jedno uzvišenije telo treba da stvoriš, prvi pokret, točak koji se sam sobom okreće – stvaraoca treba da stvoriš. Brak: tako nazivam volju udvoje da se stvori jedno koje će biti više od onih koji su ga stvorili. Uzajamnim strahopoštovanjem nazivam brak, kao što priliči nosiocima takve volje.

Ovo neka bude smisao i istina tvoga braka.

Fridrih Niče, Vesela nauka