Počinje škola!

Školstvo je mit sa rogobatnom koreografijom, prepun čudnovatih logičkih nedorečenosti. To je atomska sila utvrđena na grčevitom neodstupanju odraslih. To je svakodnevni dugogodišnji reality show, nasilno nametnut i samonametnut kao život dece.

Uraaaa! Počinje škola! Ovo su reči koje ćemo pročitati na mnogim bilboardima, ali ih nikada nećemo čuti iz usta živog deteta.

Dete koje bi odlučilo da se ne povinuje školskoj disciplini našlo bi se u poziciji sličnoj dezerterima u kakvom otadžbinskom ratu. Sila koju su spremni da primene protiv njega dovoljna je da ga razori i odnese. Stepen odbojnosti sa kojom bi moralo da se suoči dovoljan je da ga parališe.

Uredno pohađanje škole i marljivo izvršavanje obaveza na nebrojeno mnogo nivoa sprovode se po zakonu koji priliči dobroj antičkoj tragediji. Zreli ljudi naše civilizacije toliko su zastrašeni ovim mitskim figurama, toliko opčinjeni pozorišnim maskama, tako nemoćno i slepo prepušteni neumitnoj volji sudbine, da reči deteta vekovima tu nije dopušteno da postoji.

Odrasli, koji bez izuzetka vole decu, smislili su božansku mašinu koja i njihovo ućutkano dete vuče ka koristi, sreći, dobru i jedinom načinu da u njihovom svetu preživi.

Solidarnost protiv deteta

Odrasli su solidarni u frontu prema svetu deteta. Njihova solidarnost olako se opravdava i unapred je opravdana. Dogovori na tom planu postižu se lako, brzo i jasno.

Majka je solidarna sa ocem i otac sa majkom. Rodbina je solidarna sa ocem i majkom. Škola sa porodicom a porodica sa školom. U slučajevima preterivanja, koje mi imenujemo rečju nasilje, nema ko da zastupa dete.

Drugima nije dopušteno da priđu. Porodica je idol kome se ne sme pristupiti bez patetikom osoljenih žrtava.

Odgovornost za porodicu jednaka je kod odraslih i kod dece. Razlika je u tome što deca odraslima nju ne nameću i što se o neodgovornostima roditelja ćuti. Odgovornost odraslih ne preispituje niko.

Porodici služe i odrasli i deca. Uprkos svoj nezrelosti, deca to čine na plemenitiji način.

''Da te vodi dete'', Od kipa do kamena, Žoze Saramago

Ne mogu da zamislim ništa tako čudesno i nasušno kao što je mogućnost da idemo kroz život vođeni rukom deteta koje smo nekad bili. Zato će i epigraf moje ''Knjige iskušenja'' glasiti: ''Pusti da te vodi dete koje si bio''. Kad bismo tako hodili kroz život, možda ne bismo učinili tolika nepočinstva i izdaje jer bi nas to negdašnje dete povuklo za rukav i reklo: ''nemoj to da radiš''. Očigledno, u pitanju je piščeva fantazija jer pisci tome i služe, ali bi istovremeno mogla biti i jedna životna filozofija.

Cry, Baby, Cry

To znaš, a ono za školu što treba ne znaš!

Usredsređenost deteta na određene stvari verovatno postoji uvek. Ona postoji i kada je mi odrasli ne registrujemo. Takva specifična koncentracija deo je dečjeg sveta i ne može se osporavati njeno postojanje.

’’To znaš, a ono za školu što treba ne znaš’’. Rezignirani roditelji, osmislitelji i izricatelji ove konstatacije, trude se da detetu nametnu drugačiju selekciju. To silovanje pažnje poznato je kao disciplina. Obično se vezuje za školu, odgovornost, radne navike i puteve koji su poznati. Sve su to pojmovi koje ljudi u potpunosti shvataju tek kada napune dvadeset jednu godinu ili koji mesec ranije.

Drvo se poznaje po svojim plodovima. Jedini siguran plod disciplinovanja jeste dosada, često praćena osećajem nesigurnosti. Svakodnevno maltretirano dete postepeno gubi staloženost i sabranost u svom, dečjem svetu. Veliki, teškim naoružanjem opskrbljeni svet odraslih oduzima mu teritoriju.

Dete postaje dezorijentisano, pogubljeno, inertno. Zauzvrat dobija udeo na sigurnim putevima napredovanja u životu i ponekad, u sasvim retkim prilikama, po koju reč odobravanja od strane odraslih.