Stav Zaštitnika građana Republike Srbije o fizičkom kažnjavanju dece

СТАВ ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА О ФИЗИЧКОМ КАЖЊАВАЊУ ДЕЦЕ

Последњих годину дана интензивиране су расправе у стручној и општој јавности о томе да ли физичко кажњавање деце од стране родитеља треба законом забранити, или је то једна од нужних дисциплинских мера у васпитавању деце, које се родитељи у Србији не желе одрећи, а поготово да им се та забрана наметне законом.

На глобалном плану одвијали су се слични процеси. Након резултата истраживања објављеног у Студији Генералног секретара Уједињених нација о насиљу над децом из 2006. године, Комитет за права детета, као експертско тело Уједињених нација је исте године усвојио Општи коментар бр. 8 „Право детета на заштиту од телесног кажњавања и осталих окрутних или понижавајућих облика кажњавања“. Тако је елиминисање свих облика физичког,  понижавајућег и окрутног кажњавања деце у свим, па и породичним условима – постало не само регионални, eвропски, већ и глобални циљ. Комитет је од држава потписница Конвенције о правима детета затражио да уведу изричиту забрану телесног кажњавања деце у свим срединама, као да и спроведу акцију подизања свести и ширења знања о добрим родитељским праксама.

Зато су се  сличне расправе,  са већим или мањим жаром, водиле и воде широм света, а Европа предњачи у заступању модела да се физичко кажњавање деце, пошто је већ протерано из јавних институција (школа, пре свега), истисне и из породичне средине. Савет Европе амбициозно је прокламовао као свој циљ - Европу без телесних казни, до 2009. године. Од 33 земље које су усвојиле законску забрану да се деца васпитавају применом батина, 23 их је из Европе. У још 22 земље широм света владе су изразиле опредељеност да овај проблем уреде законом. Иако овај циљ није у потпуности остварен, процес је незаустављив.

Осим посвећености Републике Србије поштовању права и унапређењу положаја деце, а посебно спречавању и заштити деце од сваког облика насиља, наша земља се, ратификацијом Конвенције о правима детета и чланством у Савету Европе, обавезала и да спроводи конкретне мере, почев од усклађивања домаћег законодавства са међународним нормама и стандардима, преко формирања институционалних механизама за заштиту деце, до покретања превентивних програма, кампања и акција подизања свести о штетности и неефикасности примене телесног кажњавања деце и ширења знања о позитивним родитељским вештинама и праксама васпитања и дисциплиновања деце.

У нашој земљи забрањен je и кажњив сваки облик физичког насиља и кажњавања одраслих у свим ситуацијама и срединама, па и у породици. Није широко позната чињеница да је још 1929. године, Законом о јавним школама Краљевине Југославије изричито забрањено физичко кажњавање као мера подучавања и васпитавања ученика. Данас је јасно да би наставник који би применио физичко кажњавање детета-ученика био одговаран за преступ (кривично дело, прекршај или дисциплински преступ по закону који уређује образовање), a физичко кажњавање изричито је забрањено и у институцијама за извршење заводских санкција према деци која су учинила неко кривично дело, као и у институцијама социјалне заштите у којима су смештена деца без родитељског старања или деца са сметњама у развоју и инвалидитетом. Само у породици, у којој се васпитање деце у високом проценту одвија уз помоћ батина и других физичких, понижавајућих или окрутних казни (према истраживању УНИЦЕФ-а, МИСЦ, 2010. године, 67% испитаника батином решава неке од проблема са децом), употреба физичког кажњавања није изричито забрањена, иако Породични закон из 2005. године прави искорак ка забрани физичког кажњавања, забрањујући родитељима употребу "понижавајућих поступака и казни које вређају људско достојанство детета".

Поштовање и уживање људских права и слобода треба обезбедити за све људе, па и за сву децу и у свим срединама без разлике. Друштво које забрањује сваки облик насиља међу одраслима, не може истовремено да прихвата и чак одобрава када се деца подвргавају неком облику физичког напада и насртаја, повређивања или застрашивања, па макар то било у сврху васпитавања и дисциплиновања  од оних који су детету најближи и за одрастање детета одговорни.

Значајно је подсетити да  научна сазнања, бројна истраживања и искуства стручњака указују на штетност и готово потпуну неефикасност примене физичке казне над дететом ради његовог васпитања и дисциплиновања. Најзначајнији резултати су они о штетним последицама примене телесног кажњавања деце: телесно кажњавање може оштетити тело (мишиће, кости, нервни систем и мозак), а повреде су теже и далекосежније што је организам млађи; оно код деце изазива осећања страха, понижења, обезвређености, неповерења и губитка самопоуздања; одсуство објашњења и разлога због чега је понашање детета било недозвољено и неприхватљиво не подстиче морални развој детета; телесним кажњавањем дете се учи да је насиље ефикасан начин разрешавања сукоба и навођења других ка неком свом циљу или шаље порука да се у односу са јачима од себе преузима улога жртве; итд.

Забрана телесног кажњавање заснована је на начелу да не постоји физичко кажњавање које је разумно и у корист деце. О томе је веома изричит био и Европски суд за људска права још 1998. године, када је једногласно огласио одговорном Велику Британију због законског толерисања „разумног кажњавања“ коме је био изложен дечак од стране очуха.

Телесна казна има само тренутни ефекат и доводи до прекида неприхватљивог или опасног понашања детета, али дугорочно производи контраефекат. То је, између осталог, био разлог због којег су  батине још давно забрањене у школама, јер је потврђено да физичко кажњавање не помаже, већ отежава процес учења, а дуже посматрано производи и отпор према даљем усвајању знања и напредовању и утиче и на напуштање образовања.

Неки случајеви тешког повређивања малог детета приликом примене физичког кажњавања („шејкинг бејби“ и други) разбили су мит да се бољи резултати у васпитању постижу уколико се са физичким кажњавањем рано започне, односно, да је телесна казна ефикаснија кад се примењује на млађем него на старијем детету и када дете још увек не разуме вербално изражене родитељске поруке, налоге и објашњења. Посебна природа малог детета, његова већа зависност, рањивост и осетљивост на ризике и повреде и развој који је у току, чине да последице било којих неодговарајућих и угрожавајућих поступања и услова теже погађају децу на раном узрасту него децу старијег узраста, због чега најранији узраст детета (0 - 6) захтева управо више, а не мање, заштите.

Заштитник грађана сматра да је управо законска забрана кажњавања деце ударцем (руком, каишем, прутом, варјачом и сл. реквизитима) по неком делу тела и коришћењем других облика физичке силе прави пут да се ружна пракса прогна и из породице и из односа родитеља и деце. Без изричите законске забране, физичко кажњавање се – упркос свим чињеницама о његовој штетности и апелима стручњака – сматра дозвољеним, а родитељи ће, без законске препреке, много лакше посезати за овом методом васпитања.

Осим активности усмерених на обезбеђивање одговарајућег животног стандарда, подршке и ресурса у окружењу, које држава мора да обезбеди родитељима (као што су мере спречавања дечјег сиромаштва, мере запошљавања, различите услуге намењене дневном старању о деци запослених и незапослених родитеља...), неопходне су кампање, акције ширења знања и едукације о родитељству - пре свега о позитивним родитељским праксама,  саветовалишта,  услуге психолошке подршке за родитељске парове и сличне услуге, које ће пружати родитељима неопходне информације и податке о правилном и здравом развоју детета, дететовим потребама и узрасним карактеристикама, као и могућност усвајања вештина ефикасног родитељства и ненасилних метода васпитавања.

Добар знак је да медији у Србији све више, и у све позитивнијем контексту, обрађују тему штетности примене физичке казне у васпитавању и дисциплиновању детета.

Потребна је и константна едукација професионалаца који раде са децом, а тиме, посредно и са родитељима, пре свега младим мајкама и очевима, о  пожељним моделима васпитавања деце који не подразумевају телесне казне као васпитни метод. Управо због тога, Заштитник грађана је припремио брошуре са едукативним порукама, намењене мајкама и очевима тек рођених беба и родитељима деце која полазе у основну школу. Брошуре ће, у сарадњи са УНИЦЕФ-ом, бити диструбиране у породилишта и школе, где ће их родитељима презентовати педијатријске и патронажне сестре, односно учитељице и учитељи њихове деце.

Једна од дечјих потреба јесте и дисциплина, која се заснива на познавању граница и правила понашања и одговорности. Темељ доброг родитељства представља прихватање и разумевање дететових карактеристика, прилагођавање васпитних метода особинама детета, јасно и ненасилно постављање граница, знање да је васпитавање и дисциплиновање процес учења и увид да родитељи васпитавају децу и на сопственом примеру. Добро познавање детета и адекватно задовољавање дететових потреба, неопходни су предуслови за васпитно деловање на дете, јер се тако развија повезаност детета са родитељима, која је најмоћније средство за утицање на дете, а у рукама је родитеља.

Ударање одраслих је напад.

Ударање животиња је окрутност.

Ударање деце  НИЈЕ „за њихово добро“.

ЗАМЕНИЦА ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА ЗА ПРАВА ДЕТЕТА

Тамара Лукшић – Орландић  с.р.

Београд, 25. 10. 2012. год.

Velike priče odraslih

Zapadna civilizacija novijeg doba uspela je da dekonstruiše i raskrinka mnoge svoje samonametnute velike priče. Svet odraslih je jedna od Priča kojoj dekonstrukcija tek predstoji. Neumitni zakoni po kojima taj svet funkcioniše još uvek čekaju na svoje alternative.

Prva i najznačajnija alternativa morala bi da bude život bez vaspitanja. Dete kao homo educandus – biće kome je vaspitanje potreba – samo je jedna od hipoteza, masivni potporni stub na kojem počiva svet odraslih. Postmoderno iskustvo pokazuje nam da je i ova hipoteza sasvim neproverena. Šta je sve potrebno da odrasli učine da bi jedno dete, rođeno sa kompletnim fizičkim i duševnim potencijalom, ono koje raste sazreva i uči po sasvim prirodnim zakonima rasta sazrevanja i učenja, moglo da stekne i održi svoje ljudsko dostojanstvo?

Druga alternativa je prosta vera u život. Ona nijednom detetu ne manjka, ali istovremeno predstavlja ispit na kome padaju mnogi odrasli, naročito oni koji razmišljaju o svojoj deci.

Ima još mnogo alternativa, a njihova kruna je nova priča o odgovornosti.

O njoj se ne može pisati a da se ne piše mnogo.

Prisustvo dece na nekim punktovima sveta odraslih, kada bi bilo dopušteno, značajno bi pomoglo da svako od ovih rešenja otpočne da postoji.

Gargantua i Pantagruel, Fransoa Rable

’’Sad, molim vas, zabeležite da je u početku sveta (govorim o prastarom dobu, pre više od četrdeset puta četrdeset noći, da se poslužim računanjem drevnih Druida), baš ono kada je Kain ubio brata svoga Avelja, zemlja, krvlju pravednikovom sva natopljena, bila te godine osobito plodna svim rodovima koji nam iz njene utrobe dolaze, a naročito mušmulama, pa su od pamtiveka tu godinu zvali godinom velikih mušmula, jer su po tri išle u mericu’’ (knj. II, gl. 1).

Deca vide. Deca postupaju.

Pojam deteta je iskonstruisan, Filip Arijes

Antropolozi su ponudili pouzdane empirijske dokaze da se razvoj ličnosti deteta razlikuje u različitim kulturama shodno osobenom načinu života i sistemu vrednosti koji u datoj kulturi prevladava.

Francuski istoričar Filip Arijes, analizom memoarske i pedagoške literature, pokazao je da su u našoj zapadnoj kulturi pojmovi deteta i detinjstva uslovljeni ne samo kulturom već i istorijom. Dete kao posebno, samosvojno biće ''otkriveno'' je tek u XVII veku. Pre toga nije postojao doživljaj detinjstva, svest o posebnosti deteta, o onome po čemu se dete razlikuje od odraslog.

Filip Arijes, Vekovi detinjstva

Stid (od) deteta

Stid deteta nije stid kojim se dete stidi: to je stid kojim se roditelji stide njega, svog deteta. Stid od deteta nije stid koji dolazi od deteta: to je stid kojim se roditelji stide od svega što im njihovo dete može prirediti.

Čisti, iskonski Stid Deteta je kategorija koja gotovo da ne postoji, koja se vaspitanjem suzbija, nešto što odrasli previđaju i čemu se podsmevaju, čemu ni u logici jezika nije obezbeđeno nedvosmisleno značenje. U isto vreme, stid dece, stid od dece je ono što se u svetu odraslih toleriše, pozdravlja i itekako dobro razume.

Ovo podmuklo oružje odraslih zapravo je još jedan od providnih sistema na kojima se gradi prisilno odrastanje. On je osnova za ucenjivanje dece, atmosfera i priča koja stavlja od znak pitanja sve što je detetu potrebno.

Stid je teatar za koji je potrebna publika. Strine i tetke, paroh, pozornik, oronula predsednica kućnog saveta, i svi lokalni ogovarači postaju instanca pred kojom roditelji odmeravaju svoj roditeljski ugled. Obavezan završni čin drame jeste ono patetično barokno samopreispitivanje majke i oca, mame i tate, gde su pogrešili, šta su prevideli, zbog čega im je dete ovakvo kakvo jeste, čin namešten tako da ga i dete gleda, tako da predstava bude za njega posebno bolna.

Ko bi, naprotiv, pokazao da se ponosi svojim detetom i da ga bezuslovno voli, izazvao bi jaku zabrinutost okoline i značajno doveo u pitanje vlastitu roditeljsku reputaciju.