It's just a game

Pokrenuta inicijativa za hitno pronalaženje rešenja za sistem finansiranja teško obolele dece

http://nasadeca.weebly.com/


Strana  http://nasadeca.weebly.com/   namenjena je svim građanima koji smatraju da se efikasno i brzo mora uspostaviti  sistem finansijske i logističke pomoći teško oboleloj deci, kojoj je zdravstvenu i medicinsku pomoć jedino moguće pružiti u inostranstvu ili uz finansijsku podršku u lečenju i predstavlja vid građanske javne rasprave. 

Pozivamo sve pojedince ili grupe, roditelje, udruženja roditelja bolesne dece, lekarska udruženja  i sve ostale koji žele da daju svoj doprinos na konstruktivan način, da se sa predlozima uključe u raspravu.
Rasprava se trenutno vodi na blogu Jelice Greganović i trajaće do daljnjeg, kao i na strani Diskusije ovog sajta, sve do pronalaženja i uspostavljanja trajnog i funkcionalnog rešenja. 

Udruživanje snaga, veština, životnog i profesionalnog iskustva svih zainteresovanih građana, može dovesti do konkretnog i funkcionalnog razrešenja problema sa kojima se gotovo beznadežno nose i suočavaju roditelji i njihova obolela deca.

Alternativna pedagogija, Božidar Mandić

Borim se protiv licemerne pedagogije. Bolje da dete dobije traume, jer tada postoji šansa da ih izleči, nego da odrasta u lažnom svetu zabluda koje su ispleli odrasli. Dva osnovna predmeta škole života su traganje i primećivanje. Treba da tragamo po magmi nepoznatih životnih prostora i u toj odiseji da primećujemo lepotu i teškoću. Dečje mogućnosti su velike, treba ih razvijati i imati u njih poverenja.

Božidar Mandić, Porodica bistrih potoka

''Prozor u njihov svet'', izložba u Nišu

Dance With Me

Možda je to već ličnost

Odrastanje dece našeg vremena odvija se kroz mnogobrojne protivrečnosti. Mi ne možemo da znamo koje su to protivrečnosti ukoliko dobro ne razumemo logiku savremenog sveta. Date okolnosti utiču i na pedagoške ideje i na način na koji se ljudi obraćaju deci uopšte. Više nije dovoljno biti moderan, kao nekada. Mi živimo u doba ’’postmoderne’’. Ovaj pojam se odnosi na promene u životu čovečanstva nakon jedne prelomne tačke u istoriji zapadnog sveta. Danas se priznaje da se ljudi na jednom istom prostoru drže različitih životnih ciljeva i zadataka i da su sve njihove težnje dopuštene i opravdane. Da bismo bili ljudi svog vremena ne možemo da budemo isključivi prema drugom i drugačijem, moramo da prihvatimo da su različiti stavovi i koncepcije jednako vredni i da priznamo da su budući ishodi otvoreni, neizvesni i nezavisni od naših ideja. Bilo bi dobro videti u kakvoj vezi ove promene stoje sa životom dece i praksom vaspitanja u zapadnom društvu.

Danas se u svetu traži da se uspostave novi odnosi sa decom, odnosi u kojima će, iz tačno određenih razloga, vaspitne namere odraslih i svaka komunikacija na pedagoškoj osnovi biti prevaziđene kao relikt prošlosti. Već više od trideset godina postoji jedno drugačije, alternativno opisivanje i vrednovanje vaspitanja. Tu više nije reč o povremenim uspesima i promašajima roditelja i vaspitača, već o ubitačnom sukobu sa decom koji traje decenijama. Odrasli iživljavaju svoje emocije, oni često gube kontrolu nad sobom, puštaju filmove, maltretiraju, smaraju, napinju decu – i to se događa stalno. Pričalo se o tome i ranije, ponekad. Međutim, u savremenoj filosofiji takvi fenomeni prvi put su jasno postavljeni kao pedagoški problem. Pokazuje se da ponašanje odraslih u većini slučajeva nije ništa vrednije niti bolje od ponašanja dece.

Možda pod okriljem postmoderne misli dolazi vreme da se suočimo sa jednim od poslednjih tabua savremenog čoveka, onim koji se zove: opravdanost vaspitavanja drugih. Da li to što imaš decu znači da treba da ih vaspitavaš?  Šta ako mladi nisu, i ne treba da budu, predmet tvoje pedagoške obrade? U civilizaciji zapadnog sveta svako dete, čim se rodi, degradira se u položaj objekta vaspitavanja. Nije tako u svim kulturama sveta. Niti je bilo u prošlosti, niti je tako danas. Zapadni čovek smatra da je njegovom detetu vaspitanje potrebno da bi sazrelo i postalo samostalna ličnost, te da odlučujuću ulogu u tome ima upravo on. Ova u velikoj meri neosvešćena pretpostavka sve više se dovodi pod znak pitanja. Možda je dete već ličnost, a možda ni odrasli, kao ni deca, to još uvek nisu. Možda je ličnost samo reč.

Možda između čovečnosti dece i odraslih nema suštinske razlike, te nema nikakvog smisla da odrasli rade na osposobljavanju dece. Istinska samostalnost je, kako neki tvrde, samo ona koja polazi iz samog čoveka, a ne ona za koju će se mladi spremati uz pomoć ma kako pametnih i dobro pripremljenih odraslih. Bilo kako bilo, mi smo ljudi XXI veka. Nama se može da sve ove dileme otvoreno postavimo i da ih čak neko vreme ostavimo bez odgovora. Da mogućnosti koje su važile za tabu teme, nešto što se ćutalo, o čemu se nije čak ni pomišljalo, sada glasno istaknemo. Tek da vidimo šta će se u tom slučaju dešavati u glavama ljudi. To je ideja antipedagogije.

Samo bez pedagogije!, Oda XX veku, Bela Hamvaš

Situacija s kojom treba računati jeste da hegelijansko idejno vaspitanje nije uspelo da kompromituje život i veliki deo dece nije uspelo navesti u ideju. Upravo se zbilo obratno, odnosno život je kompromitovao vaspitanje, i to tako teško da danas sam pomen vaspitanja kod čoveka s dobrim osećanjima izaziva podozrenje.