Mala deca mala briga velika deca velika briga

Briga je u svim svetskim jezicima višeznačna reč, naročito kada se dovede u vezu sa detetom. Dete je ono koje iziskuje brigu, koje treba zbrinuti i koje zabrinjava. Nije isto brinuti za dete, brinuti o detetu i brinuti zbog njega, zbrinuti dete ili biti njime zabrinut/zabrinuta.

Ne brinuti o svom detetu svojevrsno je nasilje njegovih staratelja, koje se uprkos svojoj sablažnjivosti često sreće. Međutim, postoji i briga koja detetu ne donosi mir, koja se ne može smatrati privilegijom ni deteta o kome se brine ni onoga ko o njemu brine.

Slično je kada se radi o pomoći. Pomagati detetu na nametljiv način, sa pritiskom, tamo gde pomoć nije potrebna, gde ona čak i ometa razvoj deteta, zapravo ne pomaže nikom. Učestala patetika moralnog misionarenja koja prati mnoge ovozemaljske pomoći i brige neposredno je u funkciji pritiska na dete.

Mala deca mala briga velika deca velika briga. Roditelji koji ''previše'' brinu ili ''neprestano'' pomažu svom detetu smatraju sebe njegovom žrtvom. Žrtva ima pravo na nasilje. Roditelji-žrtve legitimno i bez mnogo skrupula vrše nasilje nad svojom decom, ono nasilje koje niko ne naziva pravim imenom. 

Samo da ih izvedem na put

Samo da ih izvedem na put – kaže mnogi otac za svoga sina i kćer. Kuda ih to on izvodi? Šta on neprestano, iz dana u dan, čini kako bi ih tamo izveo? Od kojih  postupaka se sastoji njegovo izvođenje? Odgovori na ovo pitanje kriju najveći deo objašnjenja pojma ’’pedagogija’’.

Samo. Samo to. Sve ostalo će u njegovom životu krenuti na dobro, samo kada on u tome bude uspeo. Šta ovog roditelja čini ovako nestrpljivim? ’’Put’’ na koji on hoće da izvede svoju decu – to je nekakav deo života, koji će njegova deca nastaviti da žive sama, samostalno, bez njegove pomoći, bez njegove brige, žrtve. Taj deo pripada neizvesnoj budućnosti, koja sasvim izvesno stoji pred svima njima.

Otac ulaže svu svoju brigu, svu napetost i opterećenje, osobine koje on kod sebe veoma visoko vrednuje, u vreme koje će doći i koje će biti bezbrižno za sve. Za razliku od svoje dece, on je iskusan, upućen i obziran. On, otprilike, zna šta je sve potrebno činiti da bi njegova deca postigla uspeh u životu, nezavisno od toga koliko je u životu uspeo i koliko je uspešan on sâm.

Za to vreme oni se, svi zajedno, već nalaze na nekom putu, putu zajedničkog života i svakodnevne komunikacije. Za razliku od ’’Puta’’, ovaj put je realan, on stoji nadohvat ruke i svima je poznat. On se događa. Otac ga obogaćuje i osmišljava brigom, često teatralnom, ponekad patetičnom, onom koja se uvek okončava kao pritisak, a koja treba njemu i njegovoj deci da ulije osećaj sigurnosti.

Na njemu nema uspeha ni posvećenosti: to je samo put ka uspehu i posvećenosti. On nije život: on je samo priprema za to. Svaki trenutak vedrine, opuštenosti i poverenja na ovom putu zastrašuje oca, kazujući njemu, ocu, da u tom slučaju duševnog mira u budućnosti sigurno neće biti.

Zapali se Ivica planina (Narodna pesma)

Zapali se Ivica planina.
Sve izgore, ništa ne ostade.
Sam' ostade drvo javorovo.
I pod njime dete mali Jova.
Majka Jovi tiho govorila.
Rasti sine za nedelju dana.
Za nedelju kao za godinu.

(Narodna pesma)

Bog malih stvari, Arundati Roj (proposal)

Uz pomoć nepobedive dečje nevinosti, brat i sestra blizanci pokušavaju da oblikuju svoje detinjstvo u senci olupine u kakvu se pretvorila njihova porodica, njihova usamljena majka, njihova baka, stric, tetka, svi hrišćani u jednom malom mestu na jugu Indije. To je topla priča iz nama dalekog ljudskog svemira indijskog potkontinenta, o ljudima koji takođe imaju i nebo i drveće i noć sa žutim Mesecom. I reku sivo-zelenu s ribama u njoj. I rađanje i umiranje. Svoje krugove pakla i raja. Arundati Roj, dobitnica Bukerove nagrade, dala nam je u ruke roman usidren u moru patnje, ali istovremeno duhovit i čaroban.

Luka

My name is Luka. I live on the second floor. I live upstairs from you. Yes I think you've seen me before. If you hear something late at night: some kind of trouble, some kind of fight. Just don't ask me what it was.

I think it's because I'm clumsy. I try not to talk too loud. Maybe it's because I'm crazy. I try not to act too proud. They only hit until you cry, after that you don't ask why. You just don't argue anymore.

Yes I think I'm okay. I walked into the door again. Well, if you ask that's what I'll say and it's not your business anyway. I guess I'd like to be alone with nothing broken, nothing thrown. Just don't ask me how I am.

Dobro dete

Ono šta deca kažu često deluje usput izrečeno, nedorečeno ili rasejano. Deca ne umeju jednoznačno da se izraze, ni doslovno ni u prenesenom značenju. Ako se i desi da nešto zvučno izreknu, to će se verovatno utopiti u tokove opšteg, nekoncentrisanog i nepažljivog slušanja i uvažavanja dečjih reči.

Ona samo želi dobro dete – ovo je jedan osmogodišnji dečak izgovorio o svojoj majci. Šta znači ’’dobro dete’’? On to verovatno ne može do kraja da shvati.

To najverovatnije ne mogu da shvate ni njegovi roditelji, koji te reči često koriste. To ne razumemo u potpunosti ni mi, koji te reči slušamo i o njima razmišljamo sa strane.

Postoji ovde druga zvučna reč, o kojoj se više može naslututi i znati. Ona želi... Ona samo želi... Nisu li ovo reči koje mogu da nanesu nesagledivi bol? Ona, mama, želi nešto, želi nekoga, nešto ili nekoga, što zasigurno nisam ja.

Psiholozi, dečji lekari, socijalni radnici ponekad govore o ljubavi prema detetu, prihvaćenom i neprihvaćenom detetu, željenoj i neželjenoj deci. Prema njihovim pričama, ispada da su ove kategorije nešto što preti dalekosežnim posledicama. I tada, samo tada, one mogu da zastraše, ili zabrinu nas koji o tome razmišljamo.

Neprestano, sanjarski i nestrpljivo ispoljavajući pred svojim, živim detetom, želju svog srca, stalno mu verbalno i neverbalno saopštavajući da ono zapravo, svojim postojanjem, uzurpira mesto nekoga drugog, nekoga dostojnog da postoji i da se voli, oni nepogrešivo proizvode u svom detetu određeni osećaj i samosaznanje. Dete ostaje neželjeno dete.

Nije lako podneti da budete neželjeno dete. Treba izdržati saznanje da vas roditelj, onaj koga volite najbolje kako umete, više ne želi. Dete ne zna šta to znači. Ono se prilagođava i udostojava. Ono mora da podnese i izdrži sliku o sebi. Ono nastoji da je učini boljom.

Dete postaje prilagođeno dete. Ono delom ostaje dete, a delom postaje ’’dete’’. Ostaje stvarno i postaje nestvarno, i živo i neživo, i staloženo i napeto. Ono još uvek postoji i ono, isto, počinje da ne postoji.

Susret sa dobrim detetom, prilagođenim detetom, nije susret sa detetom. Postepeno, svagda delimično i nikada dovoljno dobijajući željeno dobro dete, roditelji gube priliku da žive sa detetom, svojim detetom. To je cena nezahvalnosti, idolopoklonstva, nasilja prema životu.

Dobro dete je mit, ono je totem i zastrašujući idol naše civilizacije. Ono je izmišljotina, obmana i samoobmana, neživa ljudska tvorevina kojoj beživotni odrasli muškarci i žene naše civilizacije prinose na žrtvu vlastitu decu.