Samo da ih izvedem na put

Samo da ih izvedem na put – kaže mnogi otac za svoga sina i kćer. Kuda ih to on izvodi? Šta on neprestano, iz dana u dan, čini kako bi ih tamo izveo? Od kojih  postupaka se sastoji njegovo izvođenje? Odgovori na ovo pitanje kriju najveći deo objašnjenja pojma ’’pedagogija’’.

Samo. Samo to. Sve ostalo će u njegovom životu krenuti na dobro, samo kada on u tome bude uspeo. Šta ovog roditelja čini ovako nestrpljivim? ’’Put’’ na koji on hoće da izvede svoju decu – to je nekakav deo života, koji će njegova deca nastaviti da žive sama, samostalno, bez njegove pomoći, bez njegove brige, žrtve. Taj deo pripada neizvesnoj budućnosti, koja sasvim izvesno stoji pred svima njima.

Otac ulaže svu svoju brigu, svu napetost i opterećenje, osobine koje on kod sebe veoma visoko vrednuje, u vreme koje će doći i koje će biti bezbrižno za sve. Za razliku od svoje dece, on je iskusan, upućen i obziran. On, otprilike, zna šta je sve potrebno činiti da bi njegova deca postigla uspeh u životu, nezavisno od toga koliko je u životu uspeo i koliko je uspešan on sâm.

Za to vreme oni se, svi zajedno, već nalaze na nekom putu, putu zajedničkog života i svakodnevne komunikacije. Za razliku od ’’Puta’’, ovaj put je realan, on stoji nadohvat ruke i svima je poznat. On se događa. Otac ga obogaćuje i osmišljava brigom, često teatralnom, ponekad patetičnom, onom koja se uvek okončava kao pritisak, a koja treba njemu i njegovoj deci da ulije osećaj sigurnosti.

Na njemu nema uspeha ni posvećenosti: to je samo put ka uspehu i posvećenosti. On nije život: on je samo priprema za to. Svaki trenutak vedrine, opuštenosti i poverenja na ovom putu zastrašuje oca, kazujući njemu, ocu, da u tom slučaju duševnog mira u budućnosti sigurno neće biti.