Dobro dete

Ono šta deca kažu često deluje usput izrečeno, nedorečeno ili rasejano. Deca ne umeju jednoznačno da se izraze, ni doslovno ni u prenesenom značenju. Ako se i desi da nešto zvučno izreknu, to će se verovatno utopiti u tokove opšteg, nekoncentrisanog i nepažljivog slušanja i uvažavanja dečjih reči.

Ona samo želi dobro dete – ovo je jedan osmogodišnji dečak izgovorio o svojoj majci. Šta znači ’’dobro dete’’? On to verovatno ne može do kraja da shvati.

To najverovatnije ne mogu da shvate ni njegovi roditelji, koji te reči često koriste. To ne razumemo u potpunosti ni mi, koji te reči slušamo i o njima razmišljamo sa strane.

Postoji ovde druga zvučna reč, o kojoj se više može naslututi i znati. Ona želi... Ona samo želi... Nisu li ovo reči koje mogu da nanesu nesagledivi bol? Ona, mama, želi nešto, želi nekoga, nešto ili nekoga, što zasigurno nisam ja.

Psiholozi, dečji lekari, socijalni radnici ponekad govore o ljubavi prema detetu, prihvaćenom i neprihvaćenom detetu, željenoj i neželjenoj deci. Prema njihovim pričama, ispada da su ove kategorije nešto što preti dalekosežnim posledicama. I tada, samo tada, one mogu da zastraše, ili zabrinu nas koji o tome razmišljamo.

Neprestano, sanjarski i nestrpljivo ispoljavajući pred svojim, živim detetom, želju svog srca, stalno mu verbalno i neverbalno saopštavajući da ono zapravo, svojim postojanjem, uzurpira mesto nekoga drugog, nekoga dostojnog da postoji i da se voli, oni nepogrešivo proizvode u svom detetu određeni osećaj i samosaznanje. Dete ostaje neželjeno dete.

Nije lako podneti da budete neželjeno dete. Treba izdržati saznanje da vas roditelj, onaj koga volite najbolje kako umete, više ne želi. Dete ne zna šta to znači. Ono se prilagođava i udostojava. Ono mora da podnese i izdrži sliku o sebi. Ono nastoji da je učini boljom.

Dete postaje prilagođeno dete. Ono delom ostaje dete, a delom postaje ’’dete’’. Ostaje stvarno i postaje nestvarno, i živo i neživo, i staloženo i napeto. Ono još uvek postoji i ono, isto, počinje da ne postoji.

Susret sa dobrim detetom, prilagođenim detetom, nije susret sa detetom. Postepeno, svagda delimično i nikada dovoljno dobijajući željeno dobro dete, roditelji gube priliku da žive sa detetom, svojim detetom. To je cena nezahvalnosti, idolopoklonstva, nasilja prema životu.

Dobro dete je mit, ono je totem i zastrašujući idol naše civilizacije. Ono je izmišljotina, obmana i samoobmana, neživa ljudska tvorevina kojoj beživotni odrasli muškarci i žene naše civilizacije prinose na žrtvu vlastitu decu.