Vreme antipedagogije

Da bismo mogli da se snađemo u situaciji u kojoj smo se kao odrasle osobe našli i u kojoj odrastaju deca našeg vremena, nije loše da ponešto znamo o savremenim, postmodernim iskustvima komunikacije. Pedagoške tradicije zapadnog sveta doživele su kraj svoje istorije. Zato je pojava antipedagogije (koja se još naziva i postpedagogija) tako važan trenutak u priči o deci savremenog sveta. Antipedagogija je novo polje interesovanja i svi su izgledi da će u budućnosti sve veću pažnju privlačiti novi, drugačiji odnosi sa decom.

Svako od nas sada dobija novu priliku da izrazi, da preispita i iznova odredi sebe u susretima sa antipedagoškim načinom rezonovanja. Svet danas traži nove odnose sa decom. To može značiti i sablazan i pretnju, ali za neke od nas može biti svojevrstan izazov. Šta ljudi oko nas uopšte znaju o pedagogiji? Polovina nekritički usvaja moderna pedagoška shvatanja, nastojeći da se na neki nov način ustremi na decu. Time se samo povećava postojeće nerazumevanje, pometnja i rastojanje u odnosu na savremeni trenutak. Druga polovina ne poznaje, ignoriše, često i arogantno odbacuje aktuelna saznanja. Svakom godinom je sve važnije da se mi odrasli, radi potreba samih porodica i brige o deci, odredimo prema ovim krajnostima.

Treba znati da dvadeseti vek nije doneo rešenje ni za jednu od nevolja u kojima se pedagogija zapadnog sveta bila našla, bilo da su slabosti i dileme koje u prvom redu razmatramo statusne, koncepcijske, epistemološke ili metodološke. U isto vreme prestale su da se smenjuju ideologije i došlo je do pojave postpedagoškog fazona. Tome možete pristupiti načelno na dva načina. Možete se suprotstaviti antipedagogiji sa ideoloških pozicija, u odbranu vrednosti pedagogije – to obično rade pedagozi stručnjaci i oni odrasli kojima je posebno stalo do jačanja pedagoškog autoriteta. Drugi način je da se zainteresujete koja je to misaona aparatura, kakvi su to okviri i shvatanja, i može li se antipedagogija doživeti kao podsticaj da dublje promišljamo naše odnose sa decom. Za neke ljude to je već više od posticaja: ona postaje referentna tačka i etalon za preispitivanje sebe samih, kakvi smo sa sobom, sa decom oko nas i sa detetom u nama. S obzirom na sve pretpostavke i pitanja koja se javljaju u naše doba, doba postmoderne, tvrdim da potreba za novim odnosima sa decom danas čini bolje polazište kada je reč o vaspitanju.

Danas su ’’postmišljenja’’ i ’’antimišljenja’’ pojmovi širi od samog mišljenja. Oni se odnose da promene u načinu života ljudi nakon jedne prelomne tačke u istoriji Zapada. Mi živimo u periodu u kojem svet počinje dosledno da prihvata mnoštvenost različitih zadataka i životnih ciljeva, da su svi oni legitimni i dopušteni. Glavno obeležje današnjeg vremena je neisključivost prema drugom i drugačijem, prihvatanje različitih stavova i koncepcija kao jednako vrednih. Danas su na nogama oni koji priznaju otvorenost i neizvesnost budućih ishoda. Potrebno je istražiti veze ovde naznačenih promena sa životom dece i praksom vaspitanja na Zapadu i kod nas - jer protivrečnosti odrastanja u savremenom svetu nije moguće razumeti mišljenjem koje ne predstavlja filosofiju istog tog, savremenog sveta.