Vi ste to u Dečjem parlamentu odlučili da se ne sme farbati kosa, stavljati piercing, lakirati nokte, nositi odeća pripijena uz telo...

Jedna od najproblematičnijih kampanja smišljenih u ime podrške participaciji deteta (gde nego u školi?) jeste Dečji parlament. Nismo još videli direktora i nastavno osoblje kako preskaču lastiš ili razmenjuju sličice. Ali smo videli decu koja sede u parlamentu!

Postojanje Dečjeg parlamenta znači da ne postoji kritički pristup ustanovama iz sveta odraslih i da se strukture podanički obožavaju. U njih se veruje. Učešće deteta u parlamentu je mimikrija i vrhunac njegovog nesamopoštovanja, nešto u čemu ih odrasli zdušno podržavaju.

Deca se u Dečjem parlamentu ne pitaju da li je škola institucija vredna poštovanja i da li deca treba da se uključuju u organizacije rukovođene strahom i anksioznošću koji su za njih, na sreću, nerazumljive pojave. Čak i najskromniji ciljevi, poput malih koraka u unapređenju položaja deteta u školi, ne pojavljuju se na platformi namera Dečjeg parlamenta.

Odrasli koji stoje u kuloarima ove skupštine manipulišu, pojačavaju i promovišu najgore aspekte svog sveta. Deca koja to sa interesovanjem prihvataju ipak su izuzetak.