Velike priče odraslih

Zapadna civilizacija novijeg doba uspela je da dekonstruiše i raskrinka mnoge svoje samonametnute velike priče. Svet odraslih je jedna od Priča kojoj dekonstrukcija tek predstoji. Neumitni zakoni po kojima taj svet funkcioniše još uvek čekaju na svoje alternative.

Prva i najznačajnija alternativa morala bi da bude život bez vaspitanja. Dete kao homo educandus – biće kome je vaspitanje potreba – samo je jedna od hipoteza, masivni potporni stub na kojem počiva svet odraslih. Postmoderno iskustvo pokazuje nam da je i ova hipoteza sasvim neproverena. Šta je sve potrebno da odrasli učine da bi jedno dete, rođeno sa kompletnim fizičkim i duševnim potencijalom, ono koje raste sazreva i uči po sasvim prirodnim zakonima rasta sazrevanja i učenja, moglo da stekne i održi svoje ljudsko dostojanstvo?

Druga alternativa je prosta vera u život. Ona nijednom detetu ne manjka, ali istovremeno predstavlja ispit na kome padaju mnogi odrasli, naročito oni koji razmišljaju o svojoj deci.

Ima još mnogo alternativa, a njihova kruna je nova priča o odgovornosti.

O njoj se ne može pisati a da se ne piše mnogo.

Prisustvo dece na nekim punktovima sveta odraslih, kada bi bilo dopušteno, značajno bi pomoglo da svako od ovih rešenja otpočne da postoji.

Gargantua i Pantagruel, Fransoa Rable

’’Sad, molim vas, zabeležite da je u početku sveta (govorim o prastarom dobu, pre više od četrdeset puta četrdeset noći, da se poslužim računanjem drevnih Druida), baš ono kada je Kain ubio brata svoga Avelja, zemlja, krvlju pravednikovom sva natopljena, bila te godine osobito plodna svim rodovima koji nam iz njene utrobe dolaze, a naročito mušmulama, pa su od pamtiveka tu godinu zvali godinom velikih mušmula, jer su po tri išle u mericu’’ (knj. II, gl. 1).

Deca vide. Deca postupaju.

Pojam deteta je iskonstruisan, Filip Arijes

Antropolozi su ponudili pouzdane empirijske dokaze da se razvoj ličnosti deteta razlikuje u različitim kulturama shodno osobenom načinu života i sistemu vrednosti koji u datoj kulturi prevladava.

Francuski istoričar Filip Arijes, analizom memoarske i pedagoške literature, pokazao je da su u našoj zapadnoj kulturi pojmovi deteta i detinjstva uslovljeni ne samo kulturom već i istorijom. Dete kao posebno, samosvojno biće ''otkriveno'' je tek u XVII veku. Pre toga nije postojao doživljaj detinjstva, svest o posebnosti deteta, o onome po čemu se dete razlikuje od odraslog.

Filip Arijes, Vekovi detinjstva

Stid (od) deteta

Stid deteta nije stid kojim se dete stidi: to je stid kojim se roditelji stide njega, svog deteta. Stid od deteta nije stid koji dolazi od deteta: to je stid kojim se roditelji stide od svega što im njihovo dete može prirediti.

Čisti, iskonski Stid Deteta je kategorija koja gotovo da ne postoji, koja se vaspitanjem suzbija, nešto što odrasli previđaju i čemu se podsmevaju, čemu ni u logici jezika nije obezbeđeno nedvosmisleno značenje. U isto vreme, stid dece, stid od dece je ono što se u svetu odraslih toleriše, pozdravlja i itekako dobro razume.

Ovo podmuklo oružje odraslih zapravo je još jedan od providnih sistema na kojima se gradi prisilno odrastanje. On je osnova za ucenjivanje dece, atmosfera i priča koja stavlja od znak pitanja sve što je detetu potrebno.

Stid je teatar za koji je potrebna publika. Strine i tetke, paroh, pozornik, oronula predsednica kućnog saveta, i svi lokalni ogovarači postaju instanca pred kojom roditelji odmeravaju svoj roditeljski ugled. Obavezan završni čin drame jeste ono patetično barokno samopreispitivanje majke i oca, mame i tate, gde su pogrešili, šta su prevideli, zbog čega im je dete ovakvo kakvo jeste, čin namešten tako da ga i dete gleda, tako da predstava bude za njega posebno bolna.

Ko bi, naprotiv, pokazao da se ponosi svojim detetom i da ga bezuslovno voli, izazvao bi jaku zabrinutost okoline i značajno doveo u pitanje vlastitu roditeljsku reputaciju.