Nasilje nad decom

Pored nasilja zasnovanog na rodu, društvenim ulogama i rasi, postoji i nasilje zasnovano na uzrastu. Među mnogim predrasudama zapadne civilizacije posebno su snažni stereotipi koje možemo nazvati uzrasnim. Samo, njih još uvek niko nije uvideo niti ih je ko tako nazvao.

Ima neke mutne povezanosti između odraslog doba i nasilja zasnovanog na zrelosti. Zreli ljudi maltretiraju i vrše pritisak nad nezrelom decom, nastojeći da ih što pre učine zrelom, kao što su to i oni sami.

Niko u ime odraslih ne preuzima odgovornost za to. Naš svet je definisao dečja prava, ali nije stvorio ništa što bi se moglo imenovati kao ’’dečje pitanje’’ ili ’’pitanje deteta’’. Izvršio je sve potrebne analize, ali još uvek nije postavio nikakav fokus na dete.

Nema nijedne civilizacijski prepoznate i priznate ljudske aktivnosti u kojoj bi mogla da se ustanovi ravnopravnost prema uzrastu. Ne zna se ni za jednu ozbiljnu perspektivu u kojoj bi čoveku male veličine, još nesazrelom i nedoraslom, bile garantovane jednake mogućnosti.

Pod mojom zaštitom, Hubertus fon Šonebek

Kakvim ušima slušam? Da li mogu da zadržim prijateljski svet u pedagoškom vrištanju? Ne uspeva uvek, ali često ipak uspeva.

U poseti smo, čuje se poznati dobromisleći pedagoški ton. Kasno je i deca moraju na spavanje. Kada kažem „vreme je za spavanje“, primećujem da to neće ići tako jednostavno. Takođe vidim da im treba dati još malo vremena, ali bi mi bilo drago kada bi me odmah poslušali.

Kilijan (10) je čuo ali je i dalje mirno čita svoju knjigu. Atmosfera postaje napeta. Gostoprimac ga najzad ljutito tera iz dnevne sobe: „..A sad u krevet!“ Ne komentarišem, ali se osećam nelagodno. Ton kojim mu se obraća je nelagodan. I za mene i za njega, primećujem.

On izleće iz sobe, beži uz stepenice, gde nastavlja čitanje. Odlazim u hodnik i zatičem ga kako sedi i čita. Nije u krevetu. Ipak, čuo sam te tonove, te naredbodavajuće tonove. Nije dobro ni za moje uši, ni za moje srce. Stepenice nisu krevet. Pa? Ne radi se o stepenicama ili krevetu, već o dostojanstvu, Kilijanovom dostojanstvu. O povredi koju su prouzrokovale reči (malo njih je bilo „primereno“).

„Onda nastavi da čitas, ja sam u spavaćoj sobi i odvešću Korbinijana na spavanje.“ Jasno mi je da je njemu jasno o čemu je reč. Kilijan ima deset godina, zna koliko je sati i o čemu se radi. Ipak,  ne želim ovakvo obraćanje u svom i njegovom svetu. „Shvati/ ja sam u pravu/ ti si nevaspitan/ kako samo možeš“- ne. Radije ću sačekati, i tako se ne radi o nečemu preterano važnom. Možda o petnaest minuta. Ali on nije dobrodošao u ovih „dodatnih“ petnaest minuta.

Ne volim da bilo kome, deci, Kilijanu uskraćujem dobrodošlicu, iako to ponekad činim. Ali to nikako ne volim. „Onda čitaj tu gore“- dajem mu do znanja da je dobrodošao i ostaće dobrodošao. Da li će sada doći ili ne? Zaštita.

I biva kao što uvek biva kada otvorim uši. Kada se vratim harmoniji i ostanem u njoj. Kada ne pružim prostor neprijatnoj buci pedagoške muzike koja prati „primoravanje“. Moje prijateljsko držanje dovodi ukoreno dete opet u mir. Kilijan dolazi posle par minuta u spavaću sobu.

„A, tu si“. „Da, tata“.

Hubertus von Schoenebeck,  (25.01.11)

Preuzeto sa sajta http://www.amication.de%2Funter_meinem_schutz.htm&h=fAQHwqQWl

Prevela sa nemačkog: Marija Martinović

Djeva danas rađa

Djeva danas rađa onoga koji postoji oduvek.
I zemlja prinosi pećinu onome kome se ne može pristupiti.
Anđeli sa pastirima slavoslove.
A mudraci sa zvezdom putuju.
Jer se, nas radi, rodilo dete mlado - predvečni Bog.

Klasična muzika za decu