Names

His name was Perry
He had a learning difficulty
His father was a very mean man
His father burned his skin
His father send him to his death
He was ten years old
He was ten years old
He was ten years old

Her name was Naomi
Beautiful round face, so ashamed
Told me how to please a man
After school in the back of a bus
She was doing it every day
She was eleven years old
She was eleven years old
She was eleven years old

Her name was Sheryl
Black hair, like an electric space
She would pretty paint my face
She was a very good friend
Her father would come to her in the night
She was twelve years old
She was twelve years old
She was twelve years old

His name was Donovan
He was a very good friend
The cards were stacked against him
He was selling cocaine
The last time I saw him
He was thirteen years old
He was thirteen years old
He was thirteen years old

His name was Charles
He said he was in love with me
We were both fourteen
Then I had to move away
Then he begin to smoke crack
Then he had to sell ass
I don't know where he is
I don't know where they are

Неуважена упозорења Исидора Граорца

(Из рецензије књиге др Исидора Граорца, ''Детињство, духовност, нихилизам'')

Постоји ли дете у Србији? Исидор Граорац је први и до наших дана једини теоретичар друштвених наука или социјалне философије који је на српском језику умео овако да пита. Врло је неизвесна будућност сваке земље која се тако хипокритски односи према дечјем народу – неуобичајено је, смело и пророчким тоном, завапио он. У време када су се без реда и на све стране тражили одговори на ''српско питање'', професор Граорац је грехе свог народа уздигао до нивоа греха читавог света, а суштину политичких и социјалних промашаја данашњице редуковао на следеће: Можемо ли себе разумети без узимања у обзир оног што деца желе и имају да саопште? Данас изгледа да је слика света и наша самосвест, без дечијих увида и слутњи, оштећена за најважније знање о животу, знање будућности.

Тумарајући кроз језовите догађаје осамдесетих и деведесетих, професор Граорац је посматрао, проживљавао, промишљао, махао и питао себе и друге оно што је у овој књизи скупљено. Догађаји већ данас, неколико година касније, делују као да долазе са руба нестварног. Деца из Пребиловаца у Босни учествују у церемонији откопавања и поновне сахране посмртних остатака жртава из Другог светског рата. Девојчица са Косова обавештава свет о тешкој обесправљености, својој и друге деце. Мале избеглице у Србији тугују за напуштеним кућама. Широм света, далеко ван граница немирног Балкана, деца страдају у терористичким акцијама, постајући жртве неких који су умели да смисле и другачији одговор.

Немојте осуђивати родитеље, учитеље ни најумније одрасле које слушате, што не могу ни вама ни себи на задовољавајући начин да објасне све ово. Мало ко данас разуме себе и свет у коме смо се нашли а још мање је оних који то умеју да изразе. Промене су нагле, радикалне и рационално неухватљиве, такође, дубоко ирационалне и нехумане. Стога и одраслима и деци треба данас нови језик и нова памет да би бар понешто од оног битног артикулисали и дефинисали. Да ли су одрасли, који су вас оптеретили толиком одговорношћу, учинили све што су морали и могли на ширењу светом ваше истине о вашем животу? Мислим да је посебно велика неправда да ви, деца, трајете под теретом лажи о себи и народу коме припадате – пише професор Граорац, потресен над сликом са ковчезима које су деца доведена да носе. Он је тај који је на почетку балканске катастрофе једини узвикивао: Зар да их учимо братству само с онима који иду у школу, који су исте нације као они, који припадају истој републици или идеологији? Мислим да нам такве  заблуде деца неће опростити. Јер, ми нисмо Југославија и нисмо васпитачи ако нисмо уз њих (децу са Косова) и ако они нису са нама. Неколико година касније, детету са Косова које чита политички говор професор отписује: Ни пред собом немамо смелости да мислимо и исказујемо праве речи за оно што нас сналази. Твој говор је опомена и наставницима и родитељима да размисле о ономе  шта су учинили и шта чине за живот који очекује тебе и твоје вршњаке.

Колико наивно, после свега, звуче речи које је Исидор Граорац упутио председнику Коштуници: Потребно нам је охрабрење са највишег места... Неке истине постану појамне тек кад се искажу са високог места - нарочито ако се узме у обзир свестан осврт изречен у истом писму, да наше највеће невоље произилазе отуда што смо обмањивани, што смо веровали у заблуде и лажи, које нису спознали као такве ни они који су владали нашом свешћу и савешћу. У тексту о детињству, тероризму и лицемерју, професор Граорац формулише коначно и ''право педагошко питање'': Да ли је уопште васпитање могуће ако поред нас убијају децу?! Нема више вредности које нису инструментализоване и злоупотребљене. Све је релативно. Тешко је рећи према чему је данашњи човек затворенији: према критичком филозофском мишљењу, или аутентичном дечијем изразу. А других извор правог живљења и смисленог делања, изгледа, уопште нема.

                                                                            Ивица Живковић

Seminar Sergija Nikolajeviča Lazareva u Beogradu

Sergij Nikolajevič Lazarev, filozof-praktičar, autor sedmotomne knjige pod nazivom ''Vaspitanje roditelja'', održaće dvodnevni seminar u Beogradu, 25. i 26. januara 2014. godine.

Ko je sin mora? (Dušan Radović)

Ja sam sin mora, reče rak, kratak i kao lakat krakat.
Talas ga tresnu u taj čas: ti si sin raka, spusti glas!

Ja sam sin mora, reče puž, tanak i prazan kao čanak.
Talas ga tresnu u taj čas: ti si sin puža, spusti glas!

Ja sam sin mora, reče kit, velik i snažan kao čelik.
Talas ga tresnu u taj čas: ti si sin kita, spusti glas!

Ja sam sin mora, rekoh ja, mračan i kao sunce tačan.
Talas me tresnu u taj čas: dobrodošao među nas!
Ti si sin mora, digni glas!

Where's the Music?

Istine detinjstva, Ursula Šulte

Mi odrasli možemo početi da ponovo otkrivamo svoju energiju, mudrost i humanost koju smo imali kao deca i da se podsetimo na dostojanstvo i ljubav prema sebi koje smo kao deca imali. Ovo podsećanje na istine sopstvenog detinjstva može se dobro obaviti u antipedagoškim enkaunter grupama. One oslobađaju nas odrasle i omogućuju da se pronađu novi i srećniji odnosi prema deci i odraslima.

Ursula Šulte, Prijateljstvo sa decom

Prijateljstvo, Ekehard fon Braunmil

Pojam prijateljstva daleko prevazilazi pojam obične ljubaznosti. I najbolji prijatelji nisu uvek ljubazni jedan prema drugom, ali izgleda evidentno: među prijateljima je moguće neposredno ili čak srdačno ophođenje. Prijatelji mogu da kritikuju, spontano grde, pomažu, spore se, objašnjavaju, prkose jedan drugom, ali ukoliko jedan dođe do pedagoške ideje - sa prijateljstvom je svršeno. Prijateljstvo se ne može, ako se pojam ozbiljno uzme, iznuditi ili uspostaviti bilo kakvom manipulacijom.

Ekehard fon Braunmil, Antipedagogija: studije za ukidanje vaspitanja

Le Petit Chevalier

Ja ne govorim o patnjama velikih... Razgovor Ivana i Aljoše Karamazova, F. M. Dostojevski

- Razumeš li ti to malo stvorenje, koje još ne ume ni da shvati šta se sa njim radi, u onom odvratnom mestu, u pomrčini i zimi, bije samo sebe svojom sićušnom pesnicom u izmučene grudiće, i plače krvavim, bezazlenim, krotkim suzicama ’’Bogi’’, da ga on odbrani? Razumeš li ti tu besmislicu, prijatelju moj i brate moj, iskušeniče Božji i smireni, razumeš li?!! Zašto je ta besmislica potrebna i stvorena?! Kažu, bez nje čovek ne bi mogao opstati na ovome svetu, ne bi mogao poznati dobro i zlo! Ali našta da se pozna to đavolsko dobro i zlo, kada toliko mnogo staje? Ta ceo svet poznanja ne vredi one suzice detenceta ’’Bogi’’! Ja ne govorim o patnjama velikih: oni su jabuku pojeli, i đavo neka ih nosi, i slobodno neka ih sve đavo uzme! Ali ovi mali, ovi mali!... Mučim ja tebe, Aljoška, tebi kao da nije dobro. Ja ću prestati, ako hoćeš.

- Ništa ne mari, hoću i ja da se mučim.

Veliko polje raži, i tako to

Velika dela svetske književnosti posvećena su toj, možda najdubljoj, najpotresnijoj i najobuhvatnijoj temi čovečanstva zapadne civilizacije: temi odrastanja. Sve protivrečnosti odrastanja dece ne možemo da razumemo mišljenjem koje ne predstavlja filosofiju vremena u kojem se to odrastanje događa. Zato se može reći da je Rusoov Emil bio prvo prepoznato dete u civilizaciji zapadnog sveta. Njegovo poslednje dete je niko drugi do Holden Kolfild, glavni junak romana Lovac u raži. Jer Emil je nastao u doba prosvetiteljstva, velike vere u moć čovekovog razuma i sposobnosti uređenja ljudskog društva, porodice, škole i svih tipova socijalnih odnosa. Emil je bio budućnost čovečanstva. Holden Kolfild je stvoren sredinom jezivog XX veka, kada je objavljen kraj humanizma, smrt Boga, nepovratna ekološka katastrofa, egzistencijalna ugroženost ljudskog bića i veliko napuštanje dece. Holden Kolfild bio je poslednje živo napušteno dete. Posle njega budućnosti u zapadnom svetu više nema.

Lovac u raži je knjiga o obračunu sveta zapadne civilizacije sa sopstvenom decom. U najpotresnijoj viziji svetske književnosti XX veka, viziji Holdena Kolfilda, budućnost je predstavljena kao, citiram, ’’jedno veliko polje raži, i tako to, i sva ta mala deca, na hiljade male dece, i nikoga u blizini, mislim, nikoga ko je veliki’’. Na kraju tog polja, kako objašnjava Holden svojoj desetogodišnjoj sestri, postoji jedna suluda litica. A deca koja se igraju u raži, ona trče i ponekad ne gledaju kuda idu, tako da mogu preći liticu i nestati u provaliji, koja je, kako ja tumačim, provalija života, ili, kako bi Holden to rekao, provalija života i tako to.

Za mene je ovo roman prepun tuge; ona provejava kroz svaki njegov red. To je tuga napuštenog deteta, tuga zbog napuštenosti dece, zbog svesti o deci koja prelaze liticu, koja mogu nestati i koja nestaju u provaliji jer nema nikoga da pazi na njih. Ovo je, takođe, tužbalica o porazu sveta odraslih, sveta koji se suočava sa poslednjim svojim detetom, junakom romana Lovac u raži, Holdenom Kolfildom. U liku starog profesora Spensera, u drugom poglavlju, koji žrtvuje Holdena svojoj utopiji o potrebi obrazovne discipline u koju više ni sam ne veruje. U liku gospođe Morou, u osmoj glavi, koja se bori sa problemom svog identiteta žene i majke i u tome, ako ja dobro razumem, dopušta sebi da pređe granicu koketiranja sa Holdenom, koji je vršnjak njenog sina. U liku mladića Lusa, u devetnaestoj glavi, koji, tek što je stupio u odraslo doba, našavši se tobože s one strane ograde zrelosti, pokazuje nadobudnost i prezir prema dobrodušnom Holdenu, i u liku mladog profesora Antolinija, u dvadeset četvrtoj glavi, koji zastrašuje Holdena suvišnim znacima nežnosti u krevetu njegove kuće u toku noći, dok mu je Holden bio gost. Na sve ove znake surove bahatosti i nebrige odraslih, Holden Kolfild, poslednje dete sveta zapadne civilizacije, reaguje dostojanstveno, uzvišeno, sa mnogo lepote, pokazujući razumevanje, pristojnost i prezir prema nasilju, u isto vreme ne gajeći nikakve iluzije, ne vodeći ratove i mireći se sa istinom o sebi kao napuštenom mladom ljudskom biću.

Sa istim osećajem otmenosti on učestvuje u epizodama sitnih, prolaznih nesporazuma: sa ženama u baru, sa taksistima (sa kojima pokušava da podeli svoju dečju dilemu o tome kuda idu patke iz jezera u parku kad dođe zima), sa liftbojem makroom i prostitutkom iz hotela (koju ne želi da iskoristi, iako ju je platio) i, najzad, sa časnim sestrama, koje jedine pokazuju kakvo takvo uvažavanje prema Holdenu, ali su i same u prolazu, posvećene vanzemaljskim idealima. Isto poštovanje i takt Holden pokazuje i prema svojim vršnjacima: školskim drugovima Akliju i Stredleteru, devojci Džejn Galager, koju voli (koja se ne pojavljuje kao lik, ali je romantičnom sećanju na nju posvećeno čitavo jedanaesto poglavlje), devojci Sali Hejs, sa kojom pokušava da se emotivno zbliži, ali se to okončava nesporazumom i, najzad, prema svojoj braći i sestrici. Potresnu ljubav koju pokazuje govoreći o svom preminulom bratu Eliju, zatim odmerenu, ali takođe sigurnu ljubav prema starijem bratu Di Biju, koji je odrastao i odvojio se od kuće, i najveću, dominantnu ljubav, danas u šesnaestogodišnjaka nezamislivu, prema svojoj desetogodišnjoj sestri Fibi. Ona ga je i spasila neke vrste socijalnog samoubistva, namere da zauvek ode, tako što je na mesto dogovorenog dolaska da se oproste ponela i svoje stvari, da ide sa njim, što je, po meni, najemotivnija scena u romanu.

Oni koje Holden jedine ne pominje, to su njegovi roditelji. Mada u prvim rečenicama tvrdi za njih da su dobri, i sve to, ali da su previše osetljivi i da zato o njima neće govoriti, on odbija da se vrati kući i namerava da ode bez pozdrava. Ovo je knjiga o konačnom porazu porodice – makar onog njenog dela koji se tiče roditeljskih odnosa – i o herojskom nepristajanju poslednjeg deteta zapadnog sveta na porodičnu hladnoću. Jer ako se epohalna tragedija napuštanja dece može oprostiti i celome svetu, roditeljima se to nikada ne može oprostiti.

Takav kakav jeste, prikazan u svetlu svih ovde pomenutih odnosa, Holden Kolfild, poslednje dete književnosti zapadnog sveta, na kraju knjige daje zapanjujući odgovor na staro, klasično pitanje o tome šta želi biti kada odraste, čime će se baviti, u kom pravcu želi da se razvija i usavrši. On o tome govori svojoj sestrici Fibi, krišom došavši u sopstveni dom da je vidi, i počinje priču time što pogrešno navodi pesmu čiji stih glasi: ’’Ako neko nekoga sretne dolazeći kroz raž’’ kao ’’Ako neko nekoga ulovi dolazeći kroz raž’’. On joj onda poverava tu svoju priču o polju raži punom dece, gde nema nikoga odraslog da pazi na njih, da ne pređu preko ruba litice. I on želi da bude taj – jedini odrasli na svetu, da stoji na rubu litice i da po čitav dan lovi decu koja se u igri zatrče prema provaliji, da ne bi upala u nju. On samo želi da bude to. Lovac u raži.

You know that song, ’’If a body catch a body coming through the rye’’? I’d like...

It’s ’’If a body meets a body coming through the rye’’, old Phoebe said. ’’It’s a poem, by Robert Burns’’.

’’I know it’s a poem by Robert Burns’’.

She was right, though. It is ’’If a body meets a body coming through the rye’’. I didn’t know it then, though.

I thought it was ’’If a body catch a body’’, I said. Anyway, I keep picturing all these little kids playing some game in this big field of rye and all. Thousands of little kids, and nobody’s around. Nobody big, I mean, except me. And I’m standing on the edge of some crazy cliff. What I have to do, I have to catch everybody if they start to go over the cliff. I mean, if they’re running and they don’t look where they’re going. I have to come out from somewhere and catch them. That’s all I’d do all day. I’d just be the catcher in the rye and all. I know it’s crazy, but that’s the only thing I’d really like to be. I know it’s crazy.

Old Phoebe didn’t say anything for a long time.

Then, when she said something, all she said was: ’’Daddy’s going to kill you’’.

I don’t give a damn if he does, I said.

Generacijski gledano, mi smo potomci Holdena Kolfilda u prvom kolenu. Mi smo u njegovim godinama, toga se dobro sećam, svi u svojim školskim dvorištima nosili ko Hesea, ko Ničea, ko Bukovskog, ali uvek i najviše njega, Lovca u raži. Nema je on bio model za identifikaciju. I videli smo još onda da takve dece više nigde nema. Ali kroz našu fanatičnu posvećenost ovoj knjizi čuvala se vera u ljude.

Neka je večan pomen nedavno preminulom Džeromu Dejvidu Selindžeru, piscu najčitanijeg dela svetske knjževnosti.

''Detinjstvo, duhovnost, nihilizam'', nova knjiga Isidora Graorca

Izašla je iz štampe knjiga Isidora Graorca ''Detinjstvo, duhovnost, nihilizam'', Novi Sad: Orpheus 2013. 
Predgovor Vladete Jerotića, recenzije Svetozara Bogojevića i Ivice Živkovića. 
Uskoro prikaz na strani ANTIPEDAGOGIJA.

Zbog ovakvih odraslih

Andi (7 godina) plače.

Mi smo u šatorskom kampu.

Ja sam došao u posetu.

Poznajem je tek par sati.

Nikoga nema u blizini.

Kleknuo sam pred njom, ona je stajala tri koraka dalje.

Držala je ruke na licu, pogledala tamo-amo i plakala.

Sasvim sam skoncentrisan i otvoren.

Čujem je i nalazim u sebi prostora za njene suze.

Govorim joj očima:

’’Zdravo, Andi. Ja te shvatam. Imam mesta za tvoje suze. Možeš mi ispričati svoj bol’’.

Ona se polako približila, stajala, gledala dole i plakala.

’’Možeš doći da te zagrlim. Ali možeš i tu ostati, ja ću da te gledam’’,

rekao sam joj očima ono što sam osećao.

Onda sam joj pošao u susret. Ona je krenula prema meni.

Iznenada je naišla rukovoditeljka njene grupe i odjednom sve uništila:

’’Ko to plače?’’, uzela je Andi za ruku i uvela je u šator.

Ostao sam napolju pun bola, pun bola zbog ovakvih odraslih.

Ovu priču je pre mnogo godina zapisao Hubertus fon Šonebek, prvi čovek antipedagogije u svetu. Šonebek živi u nemačkom gradu Minsteru, gde rukovodi radom udruženja čiji je naziv ’’Prijateljstvo’’. On beleži događaje, utiske, anegdote, razgovore, pesme, što sve zajedno naziva ’’antipedagoškim protokolima’’. Protokol o susretu sa Andi preveo je na srpski Isidor Graorac pre skoro trideset godina, za potrebe svog doktorskog rada. Često se u mislima vraćam ovoj priči. Nikome je nikada nisam prepričao, ali je danas stavljam na svoj blog. Kao da je, što se mene tiče, čekala na ovaj oblik saopštavanja.

Poruka je jasna, kratka, antipedagoška. Zamislite se nad svojom ulogom i unutrašnjim doživljajem stvari. Ne budite kao ova rukovoditeljka grupe. Neće svet propasti bez vas. Uvek će biti onih koji uzimaju za ruku, odvode, uvode i zavode u svoje protokole. Reč pedagogija to i znači: voditi dete. Neka to i ne bude dete: mnogi su oni koji uzimaju i odvode svakoga ko im uđe u vidokrug, ponašajući se prema njemu kao da je dete. Umesto toga, vi budite kao Hubertus. Kada sretnete dete koje plače, pokušajte da kleknete pred njim, da se skoncentrišete i otvorite, da čujete i nađete u sebi prostora za to šta ste čuli – umesto da ga uzmete za ruku i odvedete. Reč antipedagogija znači: činiti nešto drugo, umesto vođenja dece. Mogu se osetiti različite stvari pri susretu sa detetom. Možeš doći da te zagrlim. Ali možeš i tu ostati, ja ću da te gledam. Hubertus je umeo očima da kaže Andi to šta je osetio. A osetio je dobro. I Andi je krenula ka njemu. 

Ostaje da se doda: kada se susretnete sa detetom, ili sa nekim ko zaplače kao dete, naučite da cenite to vreme. Neka vam svaki trenutak bude zlata vredan. Mi, odrasli današnjice, još uvek živimo u tripu pedagogije. Uvek se može pojaviti neko ko će grubo prekinuti ono što vi očima imate da kažete detetu. Gotovo svi ovakvi razgovori na sličan način bili su presečeni, jer prijateljstvo sa decom ne živi na ovom svetu.

Blog koji čitate posvećujem bolu koji je osetio pisac ove priče.